NIJE IME BRIME

I tog je jutra Jure započeo svoj glasni monolog dok je Mara spremala tijesto za pitu vurdenjaču, tu Jure najviše voli.

 – Dobro je začini, znaš da ja ne volim posno. – pripomenu Jure usput.

Mara je pogledom odgovorila potvrdno, a Jure je  nastavio priču ne tražeći njezino sudjelovanje, ali mu je bilo bitno da ga sluša.

 – I, koliko je naši odselilo od 63., je više od dvaesterice. Dosta i’ je otišlo u Vinkovce, nešto u Zagreb pa u Split i Makarsku, a ovi što su bili u Sarajevu, većinom su se vratili u ratu. Nije nama tamo suđeno. Ima i’ i u Australiji. Oni ti se, kako izgleda, neće vratit nikako.

 – Ne znam kako i’ želja ne potegne? – uključi se Mara.

 – Kakva želja? ‘Ko ne voli svoje? Ali te život i dalečina zarobe i ne meš kako oćeš. A šćeta. Volio bi’ ja vidit Antaru Virkuljina i Ikelju i Stipelju pa kletog Garonju, rodijaka Božurinu. Kako je taj baco kamena, nije mu niko u župi mogo odbacit. Dođe meni i žao što su otišli daleko pa ne će ni umrt na svojoj grudi. Eto, šta ti je čovik. – zašuti Jure neko vrijeme tužno gledajući u daljinu, a onda nastavi sigurnijim glasom.

 – Čuje se za nji’ da su se tamo skućili ko i mi vamo, možda malo bolje. Jedino se za Garonju slabo zna. On ne bi ni otišo da mu je tila Ružovina Privotka. Bio je zamirio i zavolili se, ali se umišaše matere i – razvrzigra. To je njeg posiklo i, priko noći, zamako.

 – Jašta, – javi se Mara, – svašta je narod gonilo. Ali, ne znam što ste i’ zazvali tako grubo. To baš nije lipo u našem svitu. A jesi li čuo kako naš Ante lipo zove one svoje suside; gospon Jankec, susjed Brankec, teta Lenka. Meni se čini lipše čeljade kad mu je lipo ime. Pa svi govore nekako meko i pitomo “na ranu bi i’ privio“.

 – Kakav život, taki govor, Mare! A kad bolje pogledaš, svakom njegov nadimak odgovara. Zna narod. U svakom selu je bilo jedno što bi izdivalo imena. Tribalo je i to znat. Malo i’ je odalo bez nadimka. Eto, u moje se nije krećalo. Ja osto  samo Jure, a bio je Jurcan Begin, Juretina Ćipurin, Jura Markunov, Juriša Bikin.

 – O, moj Jure, sve s kiše na krupu. Kako se nije dalo svakom nadit Jurica ili Jurić i lipše i za usta i za uši.

 – Meni nije! Kad bi mene prozvali Jurić, ja bi’ mislio da se sa mnom išpiljavaju, koda sam dičija zabava. Ajde, ne bi’ se ljutio na Juriša, ko Juriša Orlović, senjski uskok. Opet, najbolje je samo Jure, ko sveti Jure što je nadvlado zmaja ognjenog.

 – Za muško ime more stat i kad je nakaradno, aIi ženska ne bi tribalo izvrćat. – Mara će odlučno.

 – A kako bi svit znao čija si, oklen si? Dok rečeš Jurinica ili Stojkanovica, Bikanovica, znaš nešto. A kad se ozoveš na Vrduvanjka, Crljenička, Mandoseljka pa Pošuška – znaš svašta. Ime govori, Mare!

–  Jakuće, ja znam da je se kuma Anđa uvik ljutila što je ne zovu po čoviku – Manjinica, nega reknu Manje Anđin. Ko ce ugodit kad nismo svi isti?

 – Nije se rodio ko je svitu ugodio. – zakjuči Jure.

 – Nije, ali zna svit i pritirat, a ako se ljutiš, oće zaozinad. Voli svit nered, više nego red. Većina će prianut za što ne valja.

 – Ko zna, Mare? Dobro je narod opametio. Vidim ja da se mlađi svit zateže kad govori. Znanje čovika uljudi. Što li moja vrsta? Mi smo se na Banovu dozivali koda smo u Prodrtušom. Ej, Brnjo, Kleco, Šuga, Grdane – ajde na „biru“, đava te vrtoglava! A bilo je nadimaka da i’ sad ne mogu privalit priko usta. S vrimenom smo nadolazili. Učili od drugog svita. – Jure se glasno nasmija Marinom ozbiljnom licu pa će joj veselo:

 – Moja Mare, učiš dok si živ i umreš k’o neznalica. Ne triba svitu ništa zamirit. Svit je reko “nije ime brime“.

Nije ime brime, – ponovi Mara, pa nadoda, – ali lipše je lipo.