Zaplaka Jure k’o godina

Jure je rijetko pokazivao svoju ljudsku ranjivost. Nije on bezosjećajan, bože sačuvaj, ali misli da je suza više za žensko oko.

 – Mogu na prste pribrojit koliko sam puta u životu zaplako. – znao bi reći.

Ali, ove mu se srijede nešto skupilo u prsima dok je pratio presudu hrvatskim časnicima. Pritiskao je neki teret njegove staračke grudi. Klecala mu koljena i drhtao glas pa je šutke popio gutljaj zašećerene vode što mu je Mara donese. Znala je ona da nije trenutak za veliku priču. Držala je krunicu u ruci i molila gledajući televiziju. Osjetila je Jurinu uznemirenost i nastojala ga umiriti:

 – Nisi se toliko poplašio ni kad su tebi sudili u Mostaru. Bože moj i onog jada – na sud zbog pisme „ Vilo Velebita“. Čudna su ta vrimena bila, nisi smio ni mislit kako oćeš, a reć štogod i zapivat što je slavilo hrvatski narod – zna ti se – zatvor. A zar je i ovo drukčije?

 – Ovo je još gore.- nadoveza se Jure drhtavim glasom. – Ja sam znao da mi zatvor ne gine kad sam okrenuo onu nesritnu jugoslavensku zastavu. Nešto mi šantalo. Sitio sam se ćaće kojeg su ubili partizani „ na pravdi Boga“ samo što nije bio na njihovoj strani. Privrno sam je ja na crven – bili – plavi i pronio do crkve u svatovim. Domalo je došla „ marica“ po me i otrala me u zatvor. Namučio sam se ja u Šantićevoj. Znam ja kako je kad ti dušmani sude?

 – Šta je nama toliko značilo da gornja bude crvena. I sad meni srce zaigra kad je vidim, a da će grb nit na njoj, nisam mogla ni zamislit. Koliki nam je stra utralo ono jedno vrime bezbožnika? – I, eto, dođe sloboda. A progonstvo se nastavi.

– Muka je se podnila za nju, Mare. I dica izginula.

 – Pogledaj, još ljudi podnose patnju. Bože daj da pravda izađe na vidilo, a čini mi se da ni ovo neće na dobro izać.

 – Ni ja se ne nadam, Jure, a sve me stra reć.

Di je pravda na Zemlji? Pogledaj ko je dili i kakvim aršinom miri? – Mara je govorila tiho gledajući blijedo Jurino lice. Nastavila je svoj monolog kao tihu molitvu.

 – Zapalo nas je trpit i borit se sa Zlom. Didove nam „ kudije tužile i kudije sudile“. Ćaće nam nestale na Križnom putu. Moji u vatri izgorili, a „ mrava nisu zgazili“. I nikog nismo tužili, samo plakali i Boga molili.

 – I danas će nam se povist ponovit, Mare, sve su prilike.

Zašutjeli su u trenutku izricanja presude. S nevjericom su slušali zlokobnu presudu a onda i posljednje riječi omiljenog generala. Neočekivani čin velikog čovika potresao je srce malih ljudi.

Jure je zadrhtao od tuge i bola. Iz oka mu poteče bistra suza niz staračko lice i zaplaka k’o godina, kako nikad nije plakao. I Mara je proplakala stiskajući krunicu u rukama i tražeći riječi utjehe. Našla ih je gledajući raspelo na krunici pa prozborila:

 – Šta je zemaljska pravda naspram one u koju virujemo? Ta jedini pravi Sudac je Onaj Gori. – Neka snaga iznutra nadahnula ju je da izgovori riječi koje su umirujuće djelovale i na Juru.

 – Mi trebamo biti sritni što znamo čiju Pravdu tražimo.