Manjina prtina

Anđa je jedva čekala Manjin povratak iz Njemačke. Računala je da će lipo živit od dobre  mirovine sad kad ne moraju davat dici. Svi su, fala Bogu, upravili sobom.

 – Bože podrži – izjavio bi Manje zadovoljno pa legao na trosjed i obratio se Anđi:

 – Donesider mi pivu, nek je lipo ladna.

Slušala je Anđa jedno vrime, ugađala Manji na sve načine. Kruv ispod sača po njegovoj želji, pa pite, lešo svaki dan, a pri tome vesela i umiljata da bi Manje zadovoljno zaključio:

 – Ovo ti j život, pajdo moj. Nema naše žene nigdi!

 – Anđe, dodajder mi daljinski – reče jedan dan pa mu se učini da je Anđa nekako nevesela.

 – Šta je reć, što si se sneverala?

 – Ne mere vako, Manje! Ja se satra radeć oko tebe, a ti samo po pivi i uvik „ u dimu“ nit šta radiš nit posluješ.

 – E, zadugo si me i slušala, lipo tri miseca – ironično će Manje.

Anđi se nešto nakupilo pa bi se najrađe posvađala, ali Manje je sva njezina negodovanja komentirao na svoj humoristično intoniran       način.

 – Ja ti se, Anđe, nemam volje svađat, grijota je u vakoj lipoti.

 – Lipota je tebi – planula je Anđa – samo sidiš i piješ. Pogledaj – pokazala je rukom – napravio si prtinu od tosjeda do hladnjaka, a novi čupavi tepisi, nema im godina dana. – kontala je Anđa, a Manje je pogledom pratio utabani putić na tepihu pa se opet oglasio u svom stilu.

 – Ja i ne volim ovo zastiranje po kući. Nije to u našem zakonu.-onda nastavio u drugačijem tonu gledajući uzrujanu ženu.

 – Muči tebe, Anđe, i „takulin“ odkad sam ga ja priuzeo.

 – Eto, je! Briga mene za param! – Anđa je bila pogođena u žicu.

 – Šta će mi? Samo, nemam više ponediljka u gradu, ni sride u Imockom, a u Livnu nisam otišla odkad si se vratio.

 – Dobro si ti prošla, jadna ne bila. -Manje je potpaljivo vatru.

 – Pala ti Vlada, a ti nisi završila u zatvoru.

 – Nemoj mi na muku pristajat – Anđa je konačno dobila što je htjela.

 – Ako je muka, moja Anđelija, a ti se razvedi. Neću ti ja branit. Ja sam svicki čovik – Manje je provociro Anđu u namjeri da je oraspoloži pa nastavio.

 – Ja ću sebi dovest drugu. Ima na jednom mistu, oće „ vrcom“ ako je penzija njemačka.

Konačno mu je pošlo za rukom. Anđa se nasmijala, ali je u njoj još tinjala potreba za samosažaljenjem.

 – Bože ti sačuvaj, od pića si počeo pričat nastranu. Za mene je brak „ uprti pa do smrti“, a ne „ uprti pa rasprti“, a da je druga na mom mistu i rasprtila bi.

 – Tako bona, zasmij se. Nema ništa gore od nakostrušene žene. Ne mili se čoviku u kuću uć. –Manji je bilo drago što se Anđa odobrovoljila, pa je nastavio.

 – Ti si, Anđe, baš smišna žena. Koda su dvi u tebi. Jedno dobra i umiljata, druga oštra i otprnđena. Ja muku mučim da nadjača ova prva. Navijam za nju k‵o za Ajduka, zdravlja mi.

Pronađe se Anđa u Manjinim riječima i začudi se njegovoj oštroumnosti. I njoj je lakše kad je ova druga dobra“, razmišljala je, ali ruku na srce  nije ni „ poganoj“ lako. Zamisli se Anđa nad sobom, a sve joj nešto govori da je i kuma Žića imala pravo kad je rekla svom didu:

 – Prigorila bi i tebe i ‵ni trideset posto što će mi odbit da imam svoj mir.