Tretina

Iva i Maja su kćeri Marina sina Ivana i redovito dolaze u rodni kraj za Božić, a često ostanu i za Novu godinu. Voli ih baba obe, naravno, ali zna reći:

– Bože moj, isti ćaća, ista mater, a one nebo i zemlja. Iva je zeru bila sa mnom dok je bila malešna i mora da sam joj ja usadila taj dobri duv. Maja nije tila ostat prez matere.

U taj tren uđe Maja u sobu u kratkoj crnoj haljinici koju je nazvala „tretina“, a zašto? Čut ćete od babe Mare po `ko zna koji put.

 – Moja Maje, kolišna ti je ta kotulica. Fali je dvi ise, to je taman jedna tretina cile aljine.

Odmjerila je baba Maju pa zavrtila glavom i nastavila blago prijekornim tonom.

 – Prikratka ti, Maje, prikoviše. Ne moš pošteno sist u njoj, a zalipila ti se uz tilo, sve puca. Teško ti je disat u tom? Ne znam okoju ti je se toliko mučit, dite moje. I oko vrata ti vele razdrljena, kad se trun nagneš, vide ti se prsa – pravo prezobrazno.

Zadnja riječ malo trznu Maju, iako je voljela slušati babine komentare.

 – Baba, sve cure tako nose, to je sada u modi. Nije to k`o u tvoje vrime.

Maja je mislila da će baba započeti priču o odjevanju u „njezino vrime“; o podsuknjama, vezenim košuljama, oplećcima, čermama, suknenim čarapama, bozavcima, opancima, paptama, pletama, kićenim vezalima za pletenice…Ali se prevarila u procjeni.

 – Nije, brte, moda. Kako se Ivalipo obuče, sve spram sobom. Svak bi se za njom obazro od dragosti. U svemu ima miru. A šta ima lipše nego imat miru; i u oblačaju i u iću i u piću i u veselju. A pri njoj je sve, i to ti je znanje. Već uči kad imaš od koga.

 – Ih, Iva i ja – dva svijeta različita u svemu. Ja sam ti „in“, moja baba, a Iva je „demode“. To ti ne razumiš?

 – To ti svak razumi, moja Maje. Kakva ti je lipota u modi kad ti ćaća i did okriću glavu da te ne vide kad se spremaš u grad.

Uzdahnu Mara pa nastavi mirnijim glasom.

 – Iva se obuče lipo, milina je pogledat. Ljubi je sve šta na se stavi. Vidi se da je stasita i šesna.

Maja se sad malo ljutnu.

 – Ma, vi nju volite više nego mene. Sve je njezino lipše od mog. Njoj uvik šušnete koju markicu, a meni samo: „Jesi zvrkasta, jesi drndava, ista si tetka Ruža“, a svi znamo da je tetka Ruža napola luda.

Osjeti Mara da treba ublažiti situaciju pa će Maji blago:

 – De, de, nemoj se ljutit. Tako je to, dobro se voli samo od sebe. `Ko Ivu ne bi volio kad je je Bog stvorio naoposum?

 – Pa neka je, ne briga me. Ja sam ja, a ona je ona. – Maja je govorila povišenim tonom pa je opet babu „potegla za jezik“.

 – Da si, srićom, k`o ona, a nisi. Ti si se više bacila na materinu tragu. – odleti Mari nekontrolirano.

Maja bi se najradije zasmijala, ali je namjerno provocirala babu.

 – Baba, kazat ću te materi, majke mi, neće ti doći za Uskrs!

Osjeti Mara da je pretjerala pa preuzme krivicu na se.

 – Nemoj, Maje, ne spazi se. Jezik brži od pameti. – pravdala se.

 – Lipo je, bona, ličit na svoju mater. I ja ličim na svoju pa mi drago.

 – Izvlači se ti baba, skužila sam te. Sve ti lipo s nevistom, a ista si k`o i druge svekrve. – zabavljala se Maja.

 – Ma, kakva ću bit, već k`o i moja vrsta, sve smo mi subliz.

Onda Mara izvuče odnekud jednu novčanicu i dade je Maji namignuvši joj.

 – Nader ti ovu crljenu pa budi pametna.

Maja brzo uze novac i poljubi babu pa će veselo:

 – Ja te bona volim najviše na svitu, šta si se pripala?

 – Volim i ja tebe, moja Maje, tebi je i ime „tamođoja“ u moje. – raznježi se baba, a kad Maja iziđe iz sobe, doda za se:

 – Ali, razlika je Iva!