Zasvitlucalo je

Virkala je Mara na prozor više puta očekujući Jurin povratak iz crkve i pitajući se nije li pomalo kriva što mu je spomenula alat i cerade pa iznova razmišljala naglas:

– Ma, nek´ sam mu i rekla. Muški se stavljaju pametniji, a sve im se triba naputit. A i dužni smo jedni druge opominjat na dobro. Ostarilo se „došle vile k očima“, triba pazit na svoju dušu. Ja bi sve ono iz garaže dala svitu kom triba kad mi ne koristimo, ali Jure ne da ni opelit. Uvik ponavlja onu svoju: „Ovo su moji trudi, lako je dilit tuđe“, i štaš?

– Mare, pomozider mi se izut! – Jurin glas na vratima prekinu Marin monolog. Osjeti Mara po glasu da nije ljut i sama osjeti olakšanje.

– Evo me, odma ću, sidi ti tu, ja ću ti odvezat šnjure. – Mara je bila jako susretljiva i brižna.

– Ko je govorio misu? Mora da je fra Ante dok si došo malo ranije.

– Je, ja ga baš volim što ne odulji. A rekne sve šta triba, svaka mu je na mistu.

– A, ispovidi li se ti? – Mara je jedva dočekala upitati.

– Jesam, prije mise.

– I, kako prođe? – nestrpljivo će Mara.

– Kako će proći? Ja pričam – pratar sluša i kad spomenu cerade i alat on se k´o malo nasmija, a onda mi reče odrišito: „Krađa je krađa“. Bi mi malo i ator na njega, ispado lopov, a zna da nisam.

– Nek´ si ti reko. – s olakšanjem će Mara.

– Eto, reko i nek´ ti je volja na mistu. Samo da ti nije palo na pamet povirivat na tavan. Ko zna šta gori ima. Ne spominji do Uskrsa.

– Nu, a na tavanu jelka, tribat će je snit i nakitit dok dica nisu došla. Nek svitluca.

– Meni je zasvitlucalo kad me je fra Ante odrišio. A ti se Mare ne veri po listvom, moreš se sorit pa di si onda prispila. Ne puntaj nikud od šporeta.

– Meni baš lipo kad svitluca po voćkom i po balkonim, a i neviste to vole. Ne bi udilo nakitit prikuću. Zovnut ću ja malog Božu da razbaca one lampice, jedva će on dočekat. Nek se sjaji.

– Ne znam šta je u tom svitlucanju. Nešto je se vele zamračilo u čoviku dok mu triba tolika lažna svitlost. A ja, eto, nisam za to. Meni je lipo unit slamu u kuću, opasat šenicu trobojnicom, unosit badnjake i zajedno pivat božićnu pismu, pristavit kupus i meso da kuća zameruši. To su naši običaji i to se ne smi utrnut.

– Svejedno je lipo i ovo što mladi svit uredi, k´o u raju, veselo i šareno.

– Ne mere tvoj kraj od tebe, samo nek´ je šareno i sjajno! Džaba ti je. Triba, bona, čuvat svoje običaje, pametan svit drži do svoga. Šta će nama kineski čandrljini kad imamo svoje hrvacke nakite, ali duša letat i kupovat besposlicu, eto ti.

– E, tribat će kupit štogod dici za materice, to je naš običaj.

– Kupit ću ja dici šta god triba, samo im je „priteklo priko zubi“ pa se ničem ne vesele. Što li ti u naše vrime kad bi cilo selo obletili za orašak, šaku lišnjaka, kocku šećera ili suvu smokvu i prid svakom kućom zapivali: „Hvaljen Isus gazdarice, čestitam vam materice“, nikad više nakog veselja.

– Ajde, ajde, ne bi se ja vraćala u ono vrime, ježurine me prođu od one bijede, a to što smo bili sritni to je druga pisma, nismo znali za bolje, a dobro Boga molili. Pa evo u nas je sad baš lipo, narod i moli i druži se i ima osićaj za potribne. A srića je u čistu srcu i mirnoj savisti.

– Evo ti Mare iđu curice da i´ učiš onu svoju pivanju. – najavi Jure dolazak djevojčica iz susjedstva, a srce mu zaigra od radosti kad Mara započe pjesmu: „Iđe Božić iđu moje brige, ´ko će sada u pratarske knjige!“.