Kalandora ora

Gledajući omiljenog prognostičara u vremenskoj prognozi, Jure i Mara bi pozorno slušali završni dio kad se spomene izreka iz narodne meteorologije, a onda bi uslijedili njihovi komentari.

 – E, vako slično se kaže i u nas, – javila bi se Mara. – Vidiš da rvacki narod ima slične običaje i sve veže uz svoju viru. Meni je naše zeru i lipše, ili se to meni čini?

 – A kad je pokojni Jakiša bilužio vrime u svoj tefter, znali su se neki smijat zovući ga „prorok Izaija“. Čovik pratio Lucijine dane, uz svaki svetac znao izreku za vrime, k’o i Sijerković, ali narod to sve gledo posprdno, štaš? Nije lako bit pametniji od svoje vrste, svitina će te zgazit ako joj nisi po volji. Koliko god je lipo bit znan, toliko more bit i nezgodno. – razmišljao je Jure naglas.

 – Ja volim što sam pametna, – izjavi Mara samouvjereno, na što se Jure glasno nasmija, a ona ga prijekorno pogleda.

 – Kako ‘no bi se govorilo uz Kalandoru? – upita Jure, a kad je vidio da se Mara ljutnula, sam nastavi. – „Kalandora ora – muti u dnu mora“. To znači veliku studen koja zna bit za Kalandoru. A ima i ona “Kalandora ora – prođe zime pola. Za njom iđe sveti Blaž, kaže to je laž, zima je strag“.

 – Veselio je se narod lipu vrimenu, – Mara se brzo “povratila“, – već bi ponestalo piće pa svit izgonio ajvan na pašu. Doduše ovce su se uvik pušćale. Salalna je ovca, ona će sebi upast i ispod sniga. Krave ne bi išle u pašu do Blagovisti, a onda bi se reklo “Blagovist – goveda u obist, čobani u nesvist“. Za Blagovist more bit i leda i vrućine. Narod je govorio “Na Blagovist troga mesa; od ladnoće, od vrućine, od zmije“.

 – Dobro je se svit i nosio s vrimenom, – sjećao se Jure, – tribalo je cili dan nosat na sebi onaj čobanski biljac. Dobro je čuvo od studeni, a na kiši bi se nalio vode pa bio težak, a ne bi prokiso? Da današnja mladež mora  nako – šta računaš, bi li mogla? – zamišljeno upita Maru.

 – Kad se mora, nije teško. Nije ni nama bilo od volje, već od potribe. Mi bi cure još igle plele za ovcom pa se ruke skljače od leda, ali ne bi se dale “rđi u šake“, već upuši i zapivaj “Ne bojim se ni magle ni vuka dok krunicu drži moja ruka“, hrabrile bi se pismom kad bi okrenulo kakvo nevrime “Čuvam ovce u Velikoj strani, Gospe moja, čuvaj me i brani“.

 – A više puta bi se izgubili i čobani i ovce u magli pa bi se diglo selo tražit. Jednom se izgubila naša Anica i ovarisala u drugo selo, a ovce izgubila. Srića je tila da se sve nađu, ali je sutradan kuma Vedašićka sklonila pismu “Ovce čuva Markova unuka – sto ovaca ostavi za vuka“.

 – Ja sam volio slušat pismu naše Livanjke, a znala zapivat nekako jasno i umiljato da te prođu ježurine, ta mi je pisma ostala u pameti, a pivala bi se uz Kalandoru.

 

„Bože mili na daru ti fala

Je l’ Borova okopnila glava

Je l’ moj Bare rdnuo zvonara

Za njim Ile svoje ovce bile“

 

 – Lipo je narod i pivo i govorio. Neka je došlo vrime da se svoje cini i zapiše. Kokad nema šta? Meni se čini lipše nego ičije? – zadovoljno će Mara.

 – Svakom je lipo njegovo, pa neka! Di su sviće, da se posvete? A otić ćemo i sutra na grličanje? – privede Jure razgovor kraju.

 – Jašta ćemo. – podrža ga Mara.