Pokladi su pokladi

Manje je jutro započinjao prvom malom rakijicom otpivši jedan gutljaj, a preostalom rakijom bi izmasirao ruke i usput se obratio svojoj Anđi šaljivim riječima. Jutros je to bila prigodna pjesma:

„Pokladi su pokladi, s guzicom se okladi – nema mrsa do Uskrsa“.

Anđa je spremno komentirala:

 – Eto, što se ti ne bi okladio sa svojom pa bacio boce.

 – Nu, ti bi mene i na grij navela, da se kladim? – upitno će Manje. – Neću ja tako. Ja još sebi mogu zapovidit, Bogu ‘vala. Nije se Manje u korizmi napio, to svak zna. Znam ja sebe dovest „na miru“. Već, ti pripremi sitni para za mačkare, dok još ima koje dite u selu. Neka dica odaju, nek se čuvaju običaji.

 – Nema ti više običaja, Manje. – zamišljeno će Anđa. – Ali bolje i vako, nego nikako. A kad se sitim mačkara u naše vrime? Ono su bili običaji.

 – Jesu, – sjećao se Manje, – mi bi se spremili zarana. Obuci kakvo staro aljinče, ugnjeti slame oko sebe, neko bi nabacio na se runo vune, ili staru vrićetinu, pa se nagari garotinom iz šporeta, a i ponesi malo sa sobom pa zagari kakvu mladu ili curu, svak svoju vrstu.

 – Samo bi „mlada“ bila k’o lipa, – prisjeti se Anđa, – narumeni se crvenom kartom, zamotaj ružanu laneticu, što su i’ prodavale kaurske “nosavice“, obuci bilu košulju i s diverom pod ruku. Pa prid svakom kućom zapivaj pismu:

„Evo kuće i odžeka – dobre žene i čovika

Koji će nam darovati; pleće mesa debeloga,

Čašu vina rumenoga i dva jaja kokošara“

 – Onda bi domaćin iznio rakiju ili vino, pa darivo mačkare komadom mesa i kojim jajetom, pare se nisu ni pitale, ni davale.

Manje se glasno nasmija sjetivši se nečeg:

 – Ja sam volio zagarit mlade, jer sam bio oženjen. Leto sam jednom za Klarušom, tri puta oko kuće, brza bila, đaa joj šest, pa pobigne na tavan i sidne na proskok, a ja za njom uz listve i dignem i proskok i nju pa je nagarim, poštenski. Dobro ti mi je đavlekala, ali se nije ljutila. Nije tada bilo ni ljutnje, ni ljubomore. Znalo se cirkuzit.

 – A, lipo je bilo čut ono klapanje zvonim, bronzom, praporcim, brondžicom, čevrtaljkom, veselo. Sve se orilo. – Anđa je nostalgično prebirala po sjećanjima. – A ako koja kuća ne bi otvorila vrata i mačkare počastila, zapivalo bi se:

„Ova kuća nije dala, dabogda se propuntala“

 – Posuli bi luga po vratim i iđi dalje, a uvečer pravi „pavečerak“ od skupljene ‘rane, proveseli se zajedno i više se ne bi čula pisma kroz selo do Uskrsa. To su bili običaji, sve imalo smisla. Šćeta što mi sve svoje lako pobacimo.

 – Ja uvik govorim da mi ne iđemo naprid, kako mislimo, već se curikamo nazad. I nikako iz mista, zanima Boga. – Manje je zamišljeno šutio neko vrijeme, a onda se obrati Anđi:

 – Nemoj žalit dici dat para! – pa će tiho za sebe, – teško se tebi otkida dinar od srca.

A kad ga Anđa priupita što joj govori, Manje će glasno: – Reko, nemoj na Čistu sridu ižinjavat  s ručkom, nek ositimo post. Onda drugi dana spremaj ribu.

 – Neću, neću. Ja sam je najviše postila o kruvu i vodi. U nas bi se govorilo “Čista srida – očistila criva“.

Slušajući ove jednostavne ljude i njihovu životnu filozofiju, nameće nam se spoznaja kako je čovjek kao društveno biće oduvijek imao potrebu za zabavom, ljubavi, uspjehom, ali i duhovnom dimenzijom koja svemu daje smisao. Nedvojbeno je da mali ljudi u svojoj jednostavnosti i  ispravnom vjerskom životu znaju zadovoljiti sve te potrebe.