Strinini lapsusi

Ante je najavio svoj dolazak za Svi svete. Voli on doći u rodni kraj i zapaliti svijeće na grobovima svojih bližnjih.

– Što je čovjek ako ne poštuje svoje grobove – govorio je djeci.

– Što sam stariji sve me više vuče želja u zavičaj. Volim sresti svoje ljude i nadisati se duvanjskog zraka. To mi dođe kao punjenje baterija. Lani sam sreo na groblju našu staru susjedu koju svi u selu zovu Strina. Bio je to ugodan susret.

I čim je stigao u roditeljski dom, Ante upita:

-Kako je stara Strina?

– Dobro je – sa smiješkom će Mara. Blizu joj je sto godina, a još je pokretna i dobra u pameti. Prooda oko kuće i voli za svakog upitat. A starost svoje nosi.

– Lani sam je sreo na groblju, bio sam s kumom Franišom i on se našalio ovako: – Kad umre stara Strina, više neće bit dobra čeljadeta, a eto, ode on prije nje – zamisli se Ante s blagom sjetom na licu.

– Pokoj mu duši, nije kako mi oćemo, već kako Bog odredi.

Uzdahnu Mara i nastavi s pričom.

– Di je Strina, malo je naki? Nije joj život bio lak. Čovika joj nestalo u ratu, nije ga sritna smila ni spomenut dugo, ali živila u nadi da će se vratit. Kazivali neki da su ga vidili živa – a čovik viruje u ono što voli. Prije tog joj umrlo nejako muško dite. Curicu rodila kad je Ile nestalo. Ali, opet, uvik bila vesela i za svakoga uštivna. Ako zatriba poslušat – Strina najsalalnija. Za dicu, dušu dala. Uradit u rukama šta god oćeš, „što oči vide – ruke znaju“. Svi ste išli k ovcom drage volje ako je Strinu zapalo s nama.

– Ma, kako ‘no je ona imala običaj priletit u govoru – prekide Jure Marin hvalospjev.

– Čije se ono krme ruda od češu – sjeti se Ante u grohotnom smijehu, a naše se češalo od rudu.

– A ima i ona: U naši repova kusasta krmad – često se mi u Zagrebu sjetimo Strinini odvala. Ja ne znam da sam ikad tu ženu vidio ljutu. Čovik bi se zapito – odakle tolika dobrota?

– Moj Ante, Strina je dobro Boga molila. Uvik išla k misi, puši – pada. Pa po zavitim; za ajvan – svetom Luki; za oči – svetom Roku; za bradavice – na Ljubinac pa u Vinjane – svetom Anti, i sve pišice.

– Eto, ako ti Bog u jednom oduzme – u drugom ti nadoda – zaključi Jure.

– I čeljad su je njezina štitila, triba pravo reć. Poštivali je „ko jednu po jednu“, a i ona nji.

– Kako ‘no je rekla poljaru kad joj je odnio torbu jer su joj se krave na Vranjbabi otiskle u žito – sjeti se Jure pa nastavi.

– Pravdala se ona da nije mogla ustavit pošćetnu Dragulju, a poljar će ti njoj: – Nemoj ti mene pravit za budale, a sebe za pametnu, već dođi sutra po torbu i donesi otkupninu.-A Strina koja ni u snu ne bi nikog uvridila, a kamoli odraslo muško čeljade, opet je priletila po svom običaju pa rekla: – Ne pravim ja tebe za pametna, a ni sebe za budalu.-

– Govorilo je selo o tom zadugo, a kako je i poljar bio „pošćetan“, susjed Manje je izjavio u Strininu obranu: – Imala je i pravo! –

Uspomena iz djetinjstva

Mara je rado odlazila u Zagreb, više zbog druženja s unucima i djecom nego zbog liječničkih kontrola koje su bile povod. Voljela ju slušati unuka Josipa, a i on je volio bakino društvo.

• Tata, kaj ti je to načelu – neka flekica, upita oca Antu skačući po njemu.
• To ti je, moj Josipe, uspomena iz djetinjstava, odgovori Ante i pogleda majku Maru koja nastavi priču.
• Udarilo ga ždribe kad je bio koliki ti sad, započe Mara i pomilova Josipa po glavi
• Ždribe, kaj je to – to je mlado od konja, ždrijebe, a tak se to kod bake kaže, pa nastavi radoznalo.
• Kaj ste imali konja i farmu?
• Jašta smo, započe Mara, samo velika fukara u Duvnu nije imala konjče. Ko bi živio bez konja kad ti je tribo za svašta. S njim se oralo, išlo u drva, po sino, vrlo žito – sve. Mi smo imali Bibu i Rubina, a kad se Biba oždribila, ostavili smo ždribe za napritka. Tvoj se ćaća volio s njim igrat iako smo ga opominjali da to nije pametno. A kad bi ti ćaći rekli da se štogod ne smi – on bi to brže-bolje uradio pa bilo to i po njegovu glavu.
• Sićam se ja kako je mene udarilo žribe, nastavi Ante priču. Potezo sam ga za rep, ždribe se nogatalo, ja pobignem. Sve dojednom kad me je zapoteglo – pravo u čelo.
• E, strkali se svi iz komšiluka, nastavlja Mara – ti si bio u nesvisti, oblila te krv po glavi. Zovu mene dica: „Udarilo Antu ždribe, teče mu krv.“ Ja se i poplašila, ali doteklo mi pameti da ponesem kruva, taman se pokva ladila na parapetu. Onom ti sridinom iz kruva zaustavljala krv. Strina Ruža te prala vodom. I, brzo si se ti osvistio, a prvo što si reko…
• Znam, nastavi Ante: „Strina, strina, šta no mene dejnu?“
• Neće tebi ništa bit, govori ti strina, a ja ne mogu progovorit, gledam ti čelo – rascvatalo se.
• Zarest će to, na mladu je, okrene strina na šalu, a muško je dite pa je manja šćeta.
• A za kaj niste tatu peljali u bolnicu, javi se Josip u zanosu.

Nismo o bolnici ni mislili, moj Josipe, tako je to tada bilo, samo smo strina i ja obećale otić svetom Luki na Kamen Most.