Jurina ispovid

Nedjelje u došašću imaju neku posebnu ljepotu. Najavljuju drage susrete i unose toplinu u ljudsku svakodnevicu.

Te nedjelje je Jure ustao ranije. Obukao „misno“ odijelo i osjećao se baš dobro. Možda i zbog odluke što ju je donio noću dok mu se nije dalo spavati.

Došao je do Mare koja je odlagala vatru i nekako svečano izjavio:

 – Ja bi´ se danas ispovidio. Brzo će Božić, a kad je lip dan da ne čekam do druge nedilje. More „zarupit“, javljaju nevrime.

Gledao je Maru kako se jedva ustaje iz klečećeg položaja držeći se za leđa pa pomalo sjetno nadodao:

 – A ne bi´ još u staru čeljad? – Mara je pogledom odobravala Jurinu izjavu, ali joj se iz grudi oteo duboki uzdah.

 – Odo ja danas. – odlučno će Jure.

 – Noćas sam napravio „iventuru“ u glavi. Eto, i godina je na izmaku, triba izmirit redovinu, platit misu za svoje pokojne, štogod u „kruv svetog Ante“ za sirotinju, pa da sam miran.

Mara je bila sretna zbog Jurine nakane.

 – Ajde, Jure, dok još moreš vozit, otiđi. Ja ću ti otvorit garažu i namazat cipale.

–De. – reče Jure zadovoljno, ali brzo mu lice poprimi neki čudan izraz pa se obrati Mari blago opominjujućim tonom.

 – Nemoj samo da te štogod natenta da me na grij navedeš. Da se to tebi.

 – Di bi? Ja sam se baš obeselila toj tvojoj odluci. Kokad me sunce ogrija.

Brzo je Mara otišla do garaže, širom otvorila vrata, upočila ih betonskim blokovima. Onda obišla oko auta i zavirila ispod njega pa zaključila da je široko na obe strane.

Odjednom joj pogled zastane na policama punim alata što je ga Jure donio iz Njemačke. Pomisli kako je prava „šćeta“ što se ništa ne koristi. Potom se zagleda u nekoliko uredno složenih cerada i neočekivana misao joj dođe u glavu.

Znala je ona da se Juri ne će svidjeti ono što će mu reći, ali ona mora i gotovo.

Ušla je u kuću i pomalo oprezno reče Juri:

 – Jesi li ti ikad kazivo pratru za onaj alat i cerade u garaži? Znaš da i´ nisi kupio?

 – Koda mi je se kazivalo? – Jure uzrujano skide kapu s glave i udari se njom po koljenu.

 – Nikad me prije to nisi pitala, već uvik govorila da nema boljeg kućanika od mene.

 – Jesam, Jure, priznam. Ali „provuci ti to pratru kroz uši“. Što bi nosio na duši kad ima ispovid?

 – O, Bože, strpi me da ne sagrišim! – ponavljao je Jure.

 – Šta ona meni naprti? A taman zbrojio „krupnu“ i „sitnu“ i onu Janjinu kokoš što sam je neote ubio. I eto ti nje s ceradom i željezarijom, – pa zaključi opravdavajući se:

 – Koda je to za „Olcnu“ bila šćeta?!

Mara ga je htjela smiriti, ali nije odustajala u svom naumu.

 – Svakako ti to privali priko usta pa da si miran. Bog će oprostit, a pratar neće nikom kazat.

Otišao je Jure vidno uzrujan, a Mara je gledala za njim dok nije izišao iz vidokruga. Jedva je čekala kad će se vratiti da čuje kako će proći ispovijed. Ohrabrivala je samu sebe govoreći:

 – Šta ću mu ja. Malo sam ga uzbunila, a uzbuni i on mene, samo ja ne nosim uju. Nije to kršćanski. Borim se sa sobom da ne postupim kako mi šune već kako triba, kako Bog zapovida. Ne dam vragu na volju.

Nastavit će se.

Zaplaka Jure k’o godina

Jure je rijetko pokazivao svoju ljudsku ranjivost. Nije on bezosjećajan, bože sačuvaj, ali misli da je suza više za žensko oko.

 – Mogu na prste pribrojit koliko sam puta u životu zaplako. – znao bi reći.

Ali, ove mu se srijede nešto skupilo u prsima dok je pratio presudu hrvatskim časnicima. Pritiskao je neki teret njegove staračke grudi. Klecala mu koljena i drhtao glas pa je šutke popio gutljaj zašećerene vode što mu je Mara donese. Znala je ona da nije trenutak za veliku priču. Držala je krunicu u ruci i molila gledajući televiziju. Osjetila je Jurinu uznemirenost i nastojala ga umiriti:

 – Nisi se toliko poplašio ni kad su tebi sudili u Mostaru. Bože moj i onog jada – na sud zbog pisme „ Vilo Velebita“. Čudna su ta vrimena bila, nisi smio ni mislit kako oćeš, a reć štogod i zapivat što je slavilo hrvatski narod – zna ti se – zatvor. A zar je i ovo drukčije?

 – Ovo je još gore.- nadoveza se Jure drhtavim glasom. – Ja sam znao da mi zatvor ne gine kad sam okrenuo onu nesritnu jugoslavensku zastavu. Nešto mi šantalo. Sitio sam se ćaće kojeg su ubili partizani „ na pravdi Boga“ samo što nije bio na njihovoj strani. Privrno sam je ja na crven – bili – plavi i pronio do crkve u svatovim. Domalo je došla „ marica“ po me i otrala me u zatvor. Namučio sam se ja u Šantićevoj. Znam ja kako je kad ti dušmani sude?

 – Šta je nama toliko značilo da gornja bude crvena. I sad meni srce zaigra kad je vidim, a da će grb nit na njoj, nisam mogla ni zamislit. Koliki nam je stra utralo ono jedno vrime bezbožnika? – I, eto, dođe sloboda. A progonstvo se nastavi.

– Muka je se podnila za nju, Mare. I dica izginula.

 – Pogledaj, još ljudi podnose patnju. Bože daj da pravda izađe na vidilo, a čini mi se da ni ovo neće na dobro izać.

 – Ni ja se ne nadam, Jure, a sve me stra reć.

Di je pravda na Zemlji? Pogledaj ko je dili i kakvim aršinom miri? – Mara je govorila tiho gledajući blijedo Jurino lice. Nastavila je svoj monolog kao tihu molitvu.

 – Zapalo nas je trpit i borit se sa Zlom. Didove nam „ kudije tužile i kudije sudile“. Ćaće nam nestale na Križnom putu. Moji u vatri izgorili, a „ mrava nisu zgazili“. I nikog nismo tužili, samo plakali i Boga molili.

 – I danas će nam se povist ponovit, Mare, sve su prilike.

Zašutjeli su u trenutku izricanja presude. S nevjericom su slušali zlokobnu presudu a onda i posljednje riječi omiljenog generala. Neočekivani čin velikog čovika potresao je srce malih ljudi.

Jure je zadrhtao od tuge i bola. Iz oka mu poteče bistra suza niz staračko lice i zaplaka k’o godina, kako nikad nije plakao. I Mara je proplakala stiskajući krunicu u rukama i tražeći riječi utjehe. Našla ih je gledajući raspelo na krunici pa prozborila:

 – Šta je zemaljska pravda naspram one u koju virujemo? Ta jedini pravi Sudac je Onaj Gori. – Neka snaga iznutra nadahnula ju je da izgovori riječi koje su umirujuće djelovale i na Juru.

 – Mi trebamo biti sritni što znamo čiju Pravdu tražimo.

Dala bi’ ga ustrzama

Anđa se javno ljutila na Manjina opijanja. Često bi došla do kumova Mare i Jure pa očepila s vrata.

 – Što i onaj moj ne bi mogo vako radit štogod oko kuće, k’o ti kume. Moj Srećo samo boce nosa. Do podne i moš s njim nakraj, a odpodne basa li ga basa. Uh, otpuhivala je Anđa i vrtila glavom.

 – Nemoj mi pajdu krećat – javi se Jure u obranu, – dobar je on. Šta će, malo ga odnilo, ali pije svoje u svojoj kući. Nikog on ne dira, uvik mu se moš zasmijat. Kakvi ima, on je misni.

 – Nemoj mi ga branit – ljutito će Anđa. – kako me naljuti, dala bi ga ustrzama.

 – Otkad tu nisam čuo – zasmija se Jure pa započe priču.

 – I mene je mater jednom davala strini ustrzama, ili zavazda. Kako sam bio jogunast i pašćetan, mater se jednom naljutila na me i natrala me nekom klišnjačom, bi me smirila da se strina nije ispričila prid nju i raskrilila ruke da me odbrani. Strina je bila skroz smišna, zavikala je.

 – Tebe ću, Jure, spasit, a od mene šta bude. – Ja sam virio iza strine držeći joj se za modru. Vidio sam kako se mater natrgla smijat i strini zađavlekala.

 – Ja ću Juru sebi pripisat – dobacila je namigivajuć na me.

 – Eto ti ga ustrzama – reče joj mater i ode u kuću. Otad uvik govorim kako se strina more volit k’o i rođenu mater. – Ne bi ja rekla, kume – Anđa je nastavila prijekornim tonom.

– Mene je odgojila strina, mater, jadna, nisam ni upamtila. Strina, brte, bila naopaka. Ne bi joj ugodila da sam svu travu s međa donila u torbi. Uvik mi prigovarala za svašto. A bila mi i kuma na kršćenju.

 – Eto, to ti je to! Mora da si se bacila na kumu, ako si je pogledala dok te je krstilo – to more bit – Jure je okrenuo na šalu.

 – Viruj ti, kakvog sam bata, zapane me sve što ne valja. Ja mislila s Manjom ću se usrićit, a i tu sam se privarila – govorila je Anđa podmotavajući laneticu i pogledom tražila sažaljenje kume Mare.

 -Ajde, kuma, prigoniš, – ozbiljno će Mara. – Dobro je i do tebe? Oćeš ti da si uvik površitelj. Siti se one fra Klemine „ dobra žena moli za svoga muža“.

 – Neću ni klapnut! – ispali Anđa. – Lako je tebi govorit kad je tvoj čestit „ sit se gladnu ne razumi“ – zaključi Anđa i prohoda gore-dolje po sobi što je značilo kulminaciju ljutnje i nagovještaj smirivanja.

Mara je šutjela nekoliko trenutaka. Znala je ona Anđu i njezinu „ mušičavu narav“. – Nije ona loša žena, samo nestrpljena – razmišljala je.

 – U Anđe je sve na pazaru „ što na dnu pete, to i na vr’ jezika“, sad će ona doć k sebi – Mara je završila svoj unutarnji monolog.

 – Možda si i upravu, kuma – javi se Anđa smirenijim glasom.

 – Ma, moram se ja malo izbrojit, bi crkla da se ne iskontam. A, ne bi ja vako prid svakim. Znam da me ti  nećeš raznit po selu.

 – Samo se ti izbroji kad ti god dođe. Sve je to za ljude. A onda lipo sa svojim Manjom, nećeš ništa zorbom? – Mara blago potapša Anđu po ramenu.

 – Jesi i pametna – pogleda je Anđu zahvalno. Da te je bilo  školat mogla si bit dokturica  –   – Zamisli se malo pa brzo nadoda –a, nek i nisi, šta bi ja bez tebe?

 – Vidiš, kako svak najviše voli sebe, moja kuma, taki su ljudi.

Anđa se ustala vidno raspoloženija i krenula kući, a onda na vratima, mjesto pozdrava, izjavi:

 – Bože moj, šta ću kad mi tebe više ne bude, moja kuma?

Mara je pogleda pomalo začuđeno ne shvaćajući značenje riječi, dok se Jure ne javi.

 – Nu „ šta ću kad mi tebe više ne bude“, đavli ti guzicu letičastu, a moja Mara mlađa od tebe.

 – Svi troje se glasno zasmijaše. Anđa se još jednom, vrati s vanjski vrata i ozarena lica reče – Evo se sunce obazire, bi će sutra lipo.