Pokladi su pokladi

Manje je jutro započinjao prvom malom rakijicom otpivši jedan gutljaj, a preostalom rakijom bi izmasirao ruke i usput se obratio svojoj Anđi šaljivim riječima. Jutros je to bila prigodna pjesma:

„Pokladi su pokladi, s guzicom se okladi – nema mrsa do Uskrsa“.

Anđa je spremno komentirala:

 – Eto, što se ti ne bi okladio sa svojom pa bacio boce.

 – Nu, ti bi mene i na grij navela, da se kladim? – upitno će Manje. – Neću ja tako. Ja još sebi mogu zapovidit, Bogu ‘vala. Nije se Manje u korizmi napio, to svak zna. Znam ja sebe dovest „na miru“. Već, ti pripremi sitni para za mačkare, dok još ima koje dite u selu. Neka dica odaju, nek se čuvaju običaji.

 – Nema ti više običaja, Manje. – zamišljeno će Anđa. – Ali bolje i vako, nego nikako. A kad se sitim mačkara u naše vrime? Ono su bili običaji.

 – Jesu, – sjećao se Manje, – mi bi se spremili zarana. Obuci kakvo staro aljinče, ugnjeti slame oko sebe, neko bi nabacio na se runo vune, ili staru vrićetinu, pa se nagari garotinom iz šporeta, a i ponesi malo sa sobom pa zagari kakvu mladu ili curu, svak svoju vrstu.

 – Samo bi „mlada“ bila k’o lipa, – prisjeti se Anđa, – narumeni se crvenom kartom, zamotaj ružanu laneticu, što su i’ prodavale kaurske “nosavice“, obuci bilu košulju i s diverom pod ruku. Pa prid svakom kućom zapivaj pismu:

„Evo kuće i odžeka – dobre žene i čovika

Koji će nam darovati; pleće mesa debeloga,

Čašu vina rumenoga i dva jaja kokošara“

 – Onda bi domaćin iznio rakiju ili vino, pa darivo mačkare komadom mesa i kojim jajetom, pare se nisu ni pitale, ni davale.

Manje se glasno nasmija sjetivši se nečeg:

 – Ja sam volio zagarit mlade, jer sam bio oženjen. Leto sam jednom za Klarušom, tri puta oko kuće, brza bila, đaa joj šest, pa pobigne na tavan i sidne na proskok, a ja za njom uz listve i dignem i proskok i nju pa je nagarim, poštenski. Dobro ti mi je đavlekala, ali se nije ljutila. Nije tada bilo ni ljutnje, ni ljubomore. Znalo se cirkuzit.

 – A, lipo je bilo čut ono klapanje zvonim, bronzom, praporcim, brondžicom, čevrtaljkom, veselo. Sve se orilo. – Anđa je nostalgično prebirala po sjećanjima. – A ako koja kuća ne bi otvorila vrata i mačkare počastila, zapivalo bi se:

„Ova kuća nije dala, dabogda se propuntala“

 – Posuli bi luga po vratim i iđi dalje, a uvečer pravi „pavečerak“ od skupljene ‘rane, proveseli se zajedno i više se ne bi čula pisma kroz selo do Uskrsa. To su bili običaji, sve imalo smisla. Šćeta što mi sve svoje lako pobacimo.

 – Ja uvik govorim da mi ne iđemo naprid, kako mislimo, već se curikamo nazad. I nikako iz mista, zanima Boga. – Manje je zamišljeno šutio neko vrijeme, a onda se obrati Anđi:

 – Nemoj žalit dici dat para! – pa će tiho za sebe, – teško se tebi otkida dinar od srca.

A kad ga Anđa priupita što joj govori, Manje će glasno: – Reko, nemoj na Čistu sridu ižinjavat  s ručkom, nek ositimo post. Onda drugi dana spremaj ribu.

 – Neću, neću. Ja sam je najviše postila o kruvu i vodi. U nas bi se govorilo “Čista srida – očistila criva“.

Slušajući ove jednostavne ljude i njihovu životnu filozofiju, nameće nam se spoznaja kako je čovjek kao društveno biće oduvijek imao potrebu za zabavom, ljubavi, uspjehom, ali i duhovnom dimenzijom koja svemu daje smisao. Nedvojbeno je da mali ljudi u svojoj jednostavnosti i  ispravnom vjerskom životu znaju zadovoljiti sve te potrebe.

Kalandora ora

Gledajući omiljenog prognostičara u vremenskoj prognozi, Jure i Mara bi pozorno slušali završni dio kad se spomene izreka iz narodne meteorologije, a onda bi uslijedili njihovi komentari.

 – E, vako slično se kaže i u nas, – javila bi se Mara. – Vidiš da rvacki narod ima slične običaje i sve veže uz svoju viru. Meni je naše zeru i lipše, ili se to meni čini?

 – A kad je pokojni Jakiša bilužio vrime u svoj tefter, znali su se neki smijat zovući ga „prorok Izaija“. Čovik pratio Lucijine dane, uz svaki svetac znao izreku za vrime, k’o i Sijerković, ali narod to sve gledo posprdno, štaš? Nije lako bit pametniji od svoje vrste, svitina će te zgazit ako joj nisi po volji. Koliko god je lipo bit znan, toliko more bit i nezgodno. – razmišljao je Jure naglas.

 – Ja volim što sam pametna, – izjavi Mara samouvjereno, na što se Jure glasno nasmija, a ona ga prijekorno pogleda.

 – Kako ‘no bi se govorilo uz Kalandoru? – upita Jure, a kad je vidio da se Mara ljutnula, sam nastavi. – „Kalandora ora – muti u dnu mora“. To znači veliku studen koja zna bit za Kalandoru. A ima i ona “Kalandora ora – prođe zime pola. Za njom iđe sveti Blaž, kaže to je laž, zima je strag“.

 – Veselio je se narod lipu vrimenu, – Mara se brzo “povratila“, – već bi ponestalo piće pa svit izgonio ajvan na pašu. Doduše ovce su se uvik pušćale. Salalna je ovca, ona će sebi upast i ispod sniga. Krave ne bi išle u pašu do Blagovisti, a onda bi se reklo “Blagovist – goveda u obist, čobani u nesvist“. Za Blagovist more bit i leda i vrućine. Narod je govorio “Na Blagovist troga mesa; od ladnoće, od vrućine, od zmije“.

 – Dobro je se svit i nosio s vrimenom, – sjećao se Jure, – tribalo je cili dan nosat na sebi onaj čobanski biljac. Dobro je čuvo od studeni, a na kiši bi se nalio vode pa bio težak, a ne bi prokiso? Da današnja mladež mora  nako – šta računaš, bi li mogla? – zamišljeno upita Maru.

 – Kad se mora, nije teško. Nije ni nama bilo od volje, već od potribe. Mi bi cure još igle plele za ovcom pa se ruke skljače od leda, ali ne bi se dale “rđi u šake“, već upuši i zapivaj “Ne bojim se ni magle ni vuka dok krunicu drži moja ruka“, hrabrile bi se pismom kad bi okrenulo kakvo nevrime “Čuvam ovce u Velikoj strani, Gospe moja, čuvaj me i brani“.

 – A više puta bi se izgubili i čobani i ovce u magli pa bi se diglo selo tražit. Jednom se izgubila naša Anica i ovarisala u drugo selo, a ovce izgubila. Srića je tila da se sve nađu, ali je sutradan kuma Vedašićka sklonila pismu “Ovce čuva Markova unuka – sto ovaca ostavi za vuka“.

 – Ja sam volio slušat pismu naše Livanjke, a znala zapivat nekako jasno i umiljato da te prođu ježurine, ta mi je pisma ostala u pameti, a pivala bi se uz Kalandoru.

„Bože mili na daru ti fala

Je l’ Borova okopnila glava

Je l’ moj Bare rdnuo zvonara

Za njim Ile svoje ovce bile“

 – Lipo je narod i pivo i govorio. Neka je došlo vrime da se svoje cini i zapiše. Kokad nema šta? Meni se čini lipše nego ičije? – zadovoljno će Mara.

 – Svakom je lipo njegovo, pa neka! Di su sviće, da se posvete? A otić ćemo i sutra na grličanje? – privede Jure razgovor kraju.

 – Jašta ćemo. – podrža ga Mara.

NIJE IME BRIME

I tog je jutra Jure započeo svoj glasni monolog dok je Mara spremala tijesto za pitu vurdenjaču, tu Jure najviše voli.

 – Dobro je začini, znaš da ja ne volim posno. – pripomenu Jure usput.

Mara je pogledom odgovorila potvrdno, a Jure je  nastavio priču ne tražeći njezino sudjelovanje, ali mu je bilo bitno da ga sluša.

 – I, koliko je naši odselilo od 63., je više od dvaesterice. Dosta i’ je otišlo u Vinkovce, nešto u Zagreb pa u Split i Makarsku, a ovi što su bili u Sarajevu, većinom su se vratili u ratu. Nije nama tamo suđeno. Ima i’ i u Australiji. Oni ti se, kako izgleda, neće vratit nikako.

 – Ne znam kako i’ želja ne potegne? – uključi se Mara.

 – Kakva želja? ‘Ko ne voli svoje? Ali te život i dalečina zarobe i ne meš kako oćeš. A šćeta. Volio bi’ ja vidit Antaru Virkuljina i Ikelju i Stipelju pa kletog Garonju, rodijaka Božurinu. Kako je taj baco kamena, nije mu niko u župi mogo odbacit. Dođe meni i žao što su otišli daleko pa ne će ni umrt na svojoj grudi. Eto, šta ti je čovik. – zašuti Jure neko vrijeme tužno gledajući u daljinu, a onda nastavi sigurnijim glasom.

 – Čuje se za nji’ da su se tamo skućili ko i mi vamo, možda malo bolje. Jedino se za Garonju slabo zna. On ne bi ni otišo da mu je tila Ružovina Privotka. Bio je zamirio i zavolili se, ali se umišaše matere i – razvrzigra. To je njeg posiklo i, priko noći, zamako.

 – Jašta, – javi se Mara, – svašta je narod gonilo. Ali, ne znam što ste i’ zazvali tako grubo. To baš nije lipo u našem svitu. A jesi li čuo kako naš Ante lipo zove one svoje suside; gospon Jankec, susjed Brankec, teta Lenka. Meni se čini lipše čeljade kad mu je lipo ime. Pa svi govore nekako meko i pitomo “na ranu bi i’ privio“.

 – Kakav život, taki govor, Mare! A kad bolje pogledaš, svakom njegov nadimak odgovara. Zna narod. U svakom selu je bilo jedno što bi izdivalo imena. Tribalo je i to znat. Malo i’ je odalo bez nadimka. Eto, u moje se nije krećalo. Ja osto  samo Jure, a bio je Jurcan Begin, Juretina Ćipurin, Jura Markunov, Juriša Bikin.

 – O, moj Jure, sve s kiše na krupu. Kako se nije dalo svakom nadit Jurica ili Jurić i lipše i za usta i za uši.

 – Meni nije! Kad bi mene prozvali Jurić, ja bi’ mislio da se sa mnom išpiljavaju, koda sam dičija zabava. Ajde, ne bi’ se ljutio na Juriša, ko Juriša Orlović, senjski uskok. Opet, najbolje je samo Jure, ko sveti Jure što je nadvlado zmaja ognjenog.

 – Za muško ime more stat i kad je nakaradno, aIi ženska ne bi tribalo izvrćat. – Mara će odlučno.

 – A kako bi svit znao čija si, oklen si? Dok rečeš Jurinica ili Stojkanovica, Bikanovica, znaš nešto. A kad se ozoveš na Vrduvanjka, Crljenička, Mandoseljka pa Pošuška – znaš svašta. Ime govori, Mare!

–  Jakuće, ja znam da je se kuma Anđa uvik ljutila što je ne zovu po čoviku – Manjinica, nega reknu Manje Anđin. Ko ce ugodit kad nismo svi isti?

 – Nije se rodio ko je svitu ugodio. – zakjuči Jure.

 – Nije, ali zna svit i pritirat, a ako se ljutiš, oće zaozinad. Voli svit nered, više nego red. Većina će prianut za što ne valja.

 – Ko zna, Mare? Dobro je narod opametio. Vidim ja da se mlađi svit zateže kad govori. Znanje čovika uljudi. Što li moja vrsta? Mi smo se na Banovu dozivali koda smo u Prodrtušom. Ej, Brnjo, Kleco, Šuga, Grdane – ajde na „biru“, đava te vrtoglava! A bilo je nadimaka da i’ sad ne mogu privalit priko usta. S vrimenom smo nadolazili. Učili od drugog svita. – Jure se glasno nasmija Marinom ozbiljnom licu pa će joj veselo:

 – Moja Mare, učiš dok si živ i umreš k’o neznalica. Ne triba svitu ništa zamirit. Svit je reko “nije ime brime“.

Nije ime brime, – ponovi Mara, pa nadoda, – ali lipše je lipo.

SIJ BAKO BRAŠNO

Manje je uživao gledajući unučiće kako skaču po kući. Nije mu smetala njihova graja ni međusobno zadirkivanje dok je Anđa otvoreno negodovala poslije nekoliko dana zajedničkog  života.

 – Jesu i nesmirni, Gospe moja! Dobro je rekla naša Milošuša “veselje kad dođu, a još više kad pođu“.

Naravno, pazila je da je nitko ne čuje osim njezin Manje pred kojim nije imala tajni. A Manje je sasvim suprotno reagirao na istu pojavu cijeneći trenutke zajedništva s unucima.

 – Meni dica ne mogu dodijat. Bez nji’ je kuća gluva, a ko je jači nek tabači.

Volio je gledati unuka Marijana kako vodi glavnu riječ u igri, a unučicu Anđelu je opominjao na sebi svojstven humorističan način.

 – Popušći jadna ne bila! Di ćeš ti zapovidat bratu. Meščini da si ista baba, zavrta i usrtljiva?

Namjerno je to govorio pred svojom Anđom u nakani da je oraspoloži i nasmije, ali Anđa je reagirala  na svoj način, s uvijek prisutnom dozom samosažaljenja.

 – Di će dite ličit na babu kod svoje matere?

Sjeti se Manje izjave starog susjeda koji je uvijek znao istinu upakirati u dobru šalu pa su ga često citirali.

 – Ma, dobra su djeca kakvi su roditelji. – na što se Anđa trznu.

 – Šta fali mom Tomi? Nije mu se dala škola, a za poslušat ga nije bilo nakog. Nije mi nikad reko „neću“ dok se nije oženio. A, Bože moj, otad je druga uprava?

Nasmija se Manje na Anđine riječi pa potvrdi:

 – Dobar je Tome, nema šta, nije od njeg mogla ostat jabuka u selu? – nije smio pogledati Anđu jer je znao kako ga gleda, ali je nastavio ozbiljno.

 – Već srića oženi pravu ženu pa i on nadođe. Naku nevistu triba tražit. Kako lipo uči dicu da vole svoj jezik i običaje. Pametna i eto ti. I mene zamolila da naučim dicu štogod.

Dok je Manje s ponosom govorio o nevisti, Anđa je ga gledala začuđeno, neznajuć bi li se veselila ili ljutila, pa je jedva procijedila:

 – Ma, kad i’ uči kad je nikad nema u kući? Više je u matere, nego u nas. To ti samo oćeš meni usupor.

 – Vidim ja da tebi nešto ne meruši, Anđelija! A sad ćeš čut šta je did naučio dicu dok si ti bila u svoji.

Malo se nakašlja na zadnju riječ što Anđa shvati i ne reče ništa čekajući najavljenu točku.

Djeca sjedoše uz dida, staviše ručice na jedno uho po uzoru na učitelja i zajedno zapjevaše: „Kad zapivam niz duvanjsku stranu – poznaš li me mala po pivanju!“ Na kraju pjesme dodaše još jedno glasno “Oooj!“ što Anđu vidno oraspoloži i nasmija do suza.

 – Ajdero, baba, i ti sada uči dicu kakvu pismu da te po tom pamte, a ne samo; nesmirni, pogani, nepoćutni…

Anđa se malo zbunila na Manjinu zapovijed, ali kad djeca sjedoše uz nju s molećivim pogledima, sjeti se Anđa brojalice koju su njezina djeca rado slušala od svoje babe Zore, pa započe:

Sij bako brašno – nemam dide na što

Ja di ti je sito – odnilo ga pseto

Di je pseto – otišlo je putim

Di su puti – zaresla i’ trava

Di je trava – popasla je krava

Di je krava – otelila volu

Di je vole – uzoro je šenu

Di je šena – poćopala koka

Di je koka – snila jaje

Di je jaje – poio ga Mate

Pjevanje je pratilo i njihanje u laganom ritmu i dodirivanje obraščića dlanovima što je posebno veselilo djecu. Tek što je pjesma završila, oni su veselo povikali: „Aj opet“ i umiljavali se oko babe.

Anđa je uživala u tim trenutcima da nije ni primijetila nevistu kako ih snima mobitelom. Znala je nevista da razum pobjeđuje sve stereotipe dajući važnost bitnom i potrebnom. A ljubav između baka, djedova i unučadi svakako je važna karika u zdravom odgoju i ne treba ju nikom uskratiti.