Velika stra – nizašto

Štefica je Marina nevista podrijetlom Zagorka. S mužem Antom i sinom Josipom svake godine božićne blagdane provede u duvanjskom kraju.

Voli ona muževu obitelj i uživa u druženju s njima. A kako i ne bi kad je obaspu darovima iz Njemačke, Austrije, Švicarske, a nisu joj mrske ni domaće kobasice, pečenica, šarena slanina, kantica domaće masti pa i vunene pape.

Štefica se svima uljudno zahvali i uzvrati  darove, lijepo umotane licitarske srčeke, s lavinom riječi na sočnoj kajkavštini.

 – Ja vas sve tak imam rad. Kak ste vi dobar svet?

Juri zapara uši njezina ekavština, ali se ne usudi komentirati naglas kao drugoj nevisti, Ivanovoj Anici, ona je s gornjeg kraja. Obično namjerno zakašlje na njezino “fr“ u frca, fala, furda, ufati, pa na dugosilazni naglasak u genitivu – soka, ne voli ni ono „j“ u isti, što Anici i nije drago, ali nitko joj i ne ugađa u željama.

Dobar promatrač bi  potvrdio onu istinu kako su podjele na lokalnoj razini najjače i kako je ona narodna “’ko će kome k’o svoj svome“ utkana u svaku poru našeg življenja.

Za Šteficu svi imaju riječi hvale i odobravanja.

 – Vidiš ti, ona iz velikog grada, a oće lipo pričat sa svima nama.

Kad bi izgovorila i kakvu grubu pa i zabogarala, opravdanja su bila spremna.

 – Tako po svitu žene govore, oće i Kaurke i Dalmatinke zabeštimat. Još se naše zatežu, ali nadoknade u đavlekanju.

Ove godine Štefica je sa sobom donijela i veliki strah prema hrani budući da je željela smršaviti pa je glasno negodovala na stolove pune domaćih delicija.

 – Joj, kak se tu puno jede. Pa sve visokokalorično. Jao, toliko šećera i kolesterola ni nikak zdravo?

Jure je sve to slušao šutke, a kad bi nevista izišla, gunđao je.

 – Pusta stra, ljudi moji. Ja se sve bojim mašit za što, koda će me te njezine kalorije ćopnut za ruku? Svašta ćeš dočekat? Uvik sam se bojo gladi, a evo sad stra i od punog stola?

Štefici je uspjelo prenijeti strah na svekra, a samu sebe je tješila ovako.

 – Tak i tak su blagdani. Budem ja pazila kad dođem doma.

Tog jutra je razmišljala o novoj dijeti koja isključuje sve masnoće i već se vidjela u uskoj dugoj haljini s naglašenim strukom kad je ušavši u kuhinju ugledala svekrvu Maru kako uzima komadić slanine i prinosi ga ustima. I umjesto pozdrava, nevista je ispustila glasni i prodorni:

 – Jao, baka!

Mara se prepala, od čega joj zalogaj zape u grlu i “ni brdu ni strmu“.

 – Šta ti bi, stara? – skoči se Jure i zajauka, – da nije šlag, jadan ti sam ja?

Mara se naprezala iskašljati, ali nije išlo. Zacrvenjela se u licu, iskolačila oči i mašući rukama tražila pomoć od neviste.

Nevista se zbunila. Vrtila se ukrug, ali nije znala pomoći. Juri u trenutku sine spasonosna ideja. Diže u zrak svoju mušku desnicu, na što Štefica opet ispusti svoje “jao“! A onda se ruka u punom zamahu spusti na Marina ramena, u predio ispod zatiljka, i odzvoni onako junački grubo, ali učinkovito jer Mara ispusti uzdah olakšanja kad zalogaj pod udarcem nađe svoj pravi put.

Uputi Juri pogled pun zahvalnosti, ali još nije mogla progovoriti. Juri pade kamen sa srca pa se sam pohvali:

 – Vidiš da je pleska iz raja izašla!

Mara se još borila s posljedicama davljenja, ali je mumljajući opovrgla Jurinu izjavu:

 – Ni – nije ple – pleska, nego šipka je izašla iz raja. – jedva je govorila, ali je dala do znanja da je na riječima uvijek bila jača od Jure.

Bi Juri malo krivo što nije u pravu pa se dosjeti obraniti:

 – Je li isto? Pleska ili šćap? Glavno da rešiš problem, a ne tribaš voćku lomit?!

Marin osmijeh mu vrati samopouzdanje, pa se osjećao kao junak dana, samo da se nevista nije ponovo javila u svom stilu.

 – Jao, dida, fakat ste baku jako lupili? Istina, pomogli ste, ali tak grubo. Mislim da baka zavređuje ispriku? Kaj ne, baka?

Sad se Štefica jako trudila oko svekrve.

Mara šaretom dade znak Juri da bude bez brige, na što on doda ironično:

 – Nu, ostavi je živu i opet kriv? Bože moj, ima li pravde na ovom svitu?

Sin Ante je prepoznao ironiju u očevu glasu kad je ušao u sobu, ali Štefica je svu pažnju skrenula na sebe.

 – Joj, moj Ante, kak sam se ja prepala. Pogleč, ruke mi se tresu, a samo sam htela reč baki da pripazi sa špekom! Moji starci ful paze kaj jedu.

Velika stra – nizašto! – reče Mara i popi gutljaj vode što joj doda Jure da povrati dušu.

“Zar opet”

O snazi riječi narod je davno rekao poznatu mudroslovicu “lijepa riječ i željezna vrata otvara” i uvjerio se u istinitost njezina značenja. Povijest pak bilježi vremena u kojima se riječ zlorabila, iskrivljivala i tumačila po želji slušatelja gubeći svoj pravi smisao.

Duvanjski kraj pamti ta vremena kad se zbog verbalnog delikta ljudima sudilo i presuđivalo. Dolaskom demokracije pomislili su da je prošlo mračno vrijeme i da je sloboda govora temeljno ljudsko pravo.

– Čovik će uvik govorit ono što mu more stat u obraz, – izjavio je Jure. – Ako se ne boji vriđat Stvoritelja kako ne će ljude, al eto mu tamo, ne triba za rič u zatvor, već na ispovid ili u bolnicu ako je kakva valinka.

– Šta to ti o zatvoru? – upita ga Mara i sjede uza nj pletući pape. – Tebe ustravio zatvor pa ga nikako smetnut s uma. A meni u glavi ovaj naš mali, – pogledala je prema unuku Josipu koji je sjedio u dnevnom boravku s tabletom u rukama ne reagirajući na okolinu.

– Cilo jutro je na tim igricama. Ne smeće. A ne zna se kakvim glasom ne okriću oni tamo; psuju, vrišće, urliču, zavijaju, ciče k’o sotona, daleko mu stan od moje kuće. Ja bi u zatvor one koji su to izmislili, a i roditelje koji nije briga što se dica propaste.

Zadnju rečenicu Mara je izgovorila tiho da je ne čuju sin Ante i nevista Štefica koji su povremeno ulazili u sobu buljeći u svoje mobitele.

– I meni je mali u glavi, – nastavi Jure, – ne gleda u tanjir dok ručava već ko slipac papla po stolu i samo vrisne kad “obori rekord u ubijanju”. Ne bi virovo da ne vidim svojim očima. A ćaća i mater – ništa. Njima je to k’o normalno.

– Jašta jadna ti majka, – Mara će zabrinuto, – a sve se diglo na noge zbog ovog našeg vjeroučitelja u Zagrebu što je govorio prid dicom grube riči. Nije mu to tribalo, ali sto puta gore gledaju na televizorim i mobitelim pa to nikog nije briga.

Od muke me je protisklo u žličici. Za nepromišljenu besidu – u zatvor! Ne bi onda niko osto na slobodi.

– Meščini da ono komunističko zlo nije nestalo, neg se samo malo pritajilo pa najžešće plane na čovika vjernika kad ga zatekne u kakvoj slabosti. Oće đava svoje, eto ti.

– Šta bi bilo od naše dice da su i’ odgajali učitelji? – zapita se Jure. Sve i’ učili nakaradno; da je čovik nasto od majmuna; da nema Boga; da je kardinal Stepinac zločinac; da su partizani dobri i pošteni, a mi znali za njiova zlodila. Ali, štaš? Sila Boga ne moli! Oni dicu učili svoje, a mi kod kuće svoje. I dica izresla čestita jer je se dobro Boga molilo. A nisu im naudili nakaradni učitelji, ni šibanje, ni klečanje u ćošku, ni “rešta”. Ali, triba pravo reći, bilo je i dobri i plemeniti učitelja. U svakom vrimenu ima ljudi i neljudi, – zaključi Jure.

– Nu, jakuće. Ima dobra više nego zla, samo se zlo više propinje i skače u oči. Ko je se u to vrime usudio prigovorit učitelju? Propadala bi neka dica i po dva – tri puta, sve dok ne odneseš pršut ili čimgod ne podmitiš, ali učitelj je bio bog i batina.

Sad najviše grajaju ove gospoje što se zalažu za pravo na abortus. A lopuže ne bi rekle da se zauzimaju za ubojstvo svog nerođenog diteta. Ne će tako. To su teške riči. Već zlo umotaju u lipu rič i s njim u javnost, k’o s poslom. Ima tog na svokom koraku.

A kad nesritni čovik plane zbog nepravde pa kaže šta i ne misli, one s njim mlate koda je najveći zlikavac, a zna se da pri njem nema zla.

– Ja bi za malog garantiro ako je na pokojnog ćaću, – odlučno će Jure. Zna moja bila glava da niko od njegova plemena nije bio loš čovik. Šta više, to su ljudi od poštenja. Kod nji’ je se svak mogo snać u potribi. More bit da je nagle naravi pa ga pogodila presuda generalu Praljku i, puko čovik. Nije mu doteklo pameti da se spazi di je i prid kim govori. Vidiš ti kako ga je snimio njegov učenik, a ni to se ne smi radit u školi?

– Grube su mu riči, triba pravo reć. Ali to su samo riči razočaranog čovika. To se dogodi i najboljoj osobi kad joj prikipi. Zar nisu važnija dila od riči? Tribalo ga je primirit, opomenut, a ne drito – otkaz, pa pritvor. Ko priki sud.

– Nije dobro? – zamišljeno će Jure.

– Bože mu budi u pomoći i svakom pamet prosvitli. – Mara reče drhtavim glasom i pogleda veliko raspelo na zidu.

Tretina

Iva i Maja su kćeri Marina sina Ivana i redovito dolaze u rodni kraj za Božić, a često ostanu i za Novu godinu. Voli ih baba obe, naravno, ali zna reći:

– Bože moj, isti ćaća, ista mater, a one nebo i zemlja. Iva je zeru bila sa mnom dok je bila malešna i mora da sam joj ja usadila taj dobri duv. Maja nije tila ostat prez matere.

U taj tren uđe Maja u sobu u kratkoj crnoj haljinici koju je nazvala „tretina“, a zašto? Čut ćete od babe Mare po `ko zna koji put.

 – Moja Maje, kolišna ti je ta kotulica. Fali je dvi ise, to je taman jedna tretina cile aljine.

Odmjerila je baba Maju pa zavrtila glavom i nastavila blago prijekornim tonom.

 – Prikratka ti, Maje, prikoviše. Ne moš pošteno sist u njoj, a zalipila ti se uz tilo, sve puca. Teško ti je disat u tom? Ne znam okoju ti je se toliko mučit, dite moje. I oko vrata ti vele razdrljena, kad se trun nagneš, vide ti se prsa – pravo prezobrazno.

Zadnja riječ malo trznu Maju, iako je voljela slušati babine komentare.

 – Baba, sve cure tako nose, to je sada u modi. Nije to k`o u tvoje vrime.

Maja je mislila da će baba započeti priču o odjevanju u „njezino vrime“; o podsuknjama, vezenim košuljama, oplećcima, čermama, suknenim čarapama, bozavcima, opancima, paptama, pletama, kićenim vezalima za pletenice…Ali se prevarila u procjeni.

 – Nije, brte, moda. Kako se Ivalipo obuče, sve spram sobom. Svak bi se za njom obazro od dragosti. U svemu ima miru. A šta ima lipše nego imat miru; i u oblačaju i u iću i u piću i u veselju. A pri njoj je sve, i to ti je znanje. Već uči kad imaš od koga.

 – Ih, Iva i ja – dva svijeta različita u svemu. Ja sam ti „in“, moja baba, a Iva je „demode“. To ti ne razumiš?

 – To ti svak razumi, moja Maje. Kakva ti je lipota u modi kad ti ćaća i did okriću glavu da te ne vide kad se spremaš u grad.

Uzdahnu Mara pa nastavi mirnijim glasom.

 – Iva se obuče lipo, milina je pogledat. Ljubi je sve šta na se stavi. Vidi se da je stasita i šesna.

Maja se sad malo ljutnu.

 – Ma, vi nju volite više nego mene. Sve je njezino lipše od mog. Njoj uvik šušnete koju markicu, a meni samo: „Jesi zvrkasta, jesi drndava, ista si tetka Ruža“, a svi znamo da je tetka Ruža napola luda.

Osjeti Mara da treba ublažiti situaciju pa će Maji blago:

 – De, de, nemoj se ljutit. Tako je to, dobro se voli samo od sebe. `Ko Ivu ne bi volio kad je je Bog stvorio naoposum?

 – Pa neka je, ne briga me. Ja sam ja, a ona je ona. – Maja je govorila povišenim tonom pa je opet babu „potegla za jezik“.

 – Da si, srićom, k`o ona, a nisi. Ti si se više bacila na materinu tragu. – odleti Mari nekontrolirano.

Maja bi se najradije zasmijala, ali je namjerno provocirala babu.

 – Baba, kazat ću te materi, majke mi, neće ti doći za Uskrs!

Osjeti Mara da je pretjerala pa preuzme krivicu na se.

 – Nemoj, Maje, ne spazi se. Jezik brži od pameti. – pravdala se.

 – Lipo je, bona, ličit na svoju mater. I ja ličim na svoju pa mi drago.

 – Izvlači se ti baba, skužila sam te. Sve ti lipo s nevistom, a ista si k`o i druge svekrve. – zabavljala se Maja.

 – Ma, kakva ću bit, već k`o i moja vrsta, sve smo mi subliz.

Onda Mara izvuče odnekud jednu novčanicu i dade je Maji namignuvši joj.

 – Nader ti ovu crljenu pa budi pametna.

Maja brzo uze novac i poljubi babu pa će veselo:

 – Ja te bona volim najviše na svitu, šta si se pripala?

 – Volim i ja tebe, moja Maje, tebi je i ime „tamođoja“ u moje. – raznježi se baba, a kad Maja iziđe iz sobe, doda za se:

 – Ali, razlika je Iva!

Svagdi pođi – kući dođi

Božićno vrijeme u duvanjskom kraju odiše posebnim ugođajem kad se rijeke Duvnjaka sliju u rodni kraj iz „bilog svita“. Duvanjska brda ih kao raširene ruke primaju u zagrljaj. Ta ljubav između čovjeka i kraja je obostrana i daje puninu osjećaju pripadnosti, onu dimenziju koju ničim ne možeš nadomjestiti do udisajem zraka s Ljubuše, Liba ili Midene i pogledom niz Duvanjsko polje. A domaća „besida“ i susret s dragim „svitom“ je ono „nešto“ što nam svima treba, a ne može se kupiti.

U iščekivanju svojih najmilijih Mara i Jure su kratili vrijeme u društvu susjeda i kumova Anđe i Manje.

 – Nisam svu noć oka sklopila od brige, – započela je Mara.

 – Tako ti je i vamo, – prihvati Anđa, – dalečina je to, mislim se kako će s dicom u putu, nejaki su, a mali Marijan nesmiran – pljunuti did Manje.

 – Zamantat će im, – Manje će ponosno, – njem je tisan Prater, ali zna dite da mora mirovat, dica su ti veleznanija od velikih.

 – Tako su izabrali, more se ono i vamo lipo živit, a eto, naši vole u svit pa nek im je Bog u pomoći, – Mara je govoreći pogledala kroz prozor.

 – Ma nije ti Njemačka sad daleko ko prije? – utješno će Jure, – teste dobre, a auta brza pa ti Mien dođe ko na pola puta. Evo, vako ko do Dervente, recimo.

Nije Jure bez razloga spomenuo Derventu, tamo mu se udala sestra Ruža, a svi znaju da se nije „počastila“. Tuđi svit, tuđi običaju pa često zove i žali za svojim krajem.

 – Ko joj je kriv, – Jure bi brojio u sebi, – nije nikad dala sebi kazat. Mogla je ona i u Njemačkoj nać našeg momka, ali bila uvik vitrina.

Dok je Jure u mislima sažalijevao sestru, Manje se potaknut njegovom izjavom, oglasio u svom stilu pa zapjevao:

 – „Udala se mala u Derventu, u Derventu za jednoga blentu“.

Pjesma im svima izmami osmijeh na lice, ali Anđa brzo „okrene vodu na svoj mlin“.

 – Ti Manje sve okrićeš na šalu, a ja trnem od brige za dicom, – pa zaključi, – a di će se ćaća izmišat s materom.

 – Jakuće, – ljutnu se Manje.

 – Čudna je Anđe i ta tvoja ljubav za sinovim i nevistom, a „čim na oči –čim za oči“. Ja u tom ne prigonim, znam da je dici lipše prez nas, a kad i’ se zaželim na „interento“ i probacim koju pa se mislim – baš dobro. I sa zetom se ispričam, a ne tribam donosit pršut.

 – Samo ti miluj „karlovačku“ pa ćeš basat još više, – opomenu ga Anđa vrteći glavom.

 – Privrni ploču, kume! – umiješa se Jure i okrenu priču u drugom smjeru.

 – Ja sam samo jedan Božić dočeko u tuđini i zareko sam se da se to neće nikad ponoviti. Zavrno sam se u bolnici pa me se nije ni pitalo, a kako je to jadno i žalosno, to se ne mere kazat.

 – Znam, Jure, i mene je to gonilo jedne godine. Bio sam na bolovanju pa se moro javit na Ivanjdan, a Božića koda nije ni bilo.Sićo sam se tamo u baraci naši običaja i zamišljo. E, sad su krenuli od Maćine kuće, pa zamislim da sam i ja sa svojom grupom i da pivam onu svoju pismu što bi joj se dica i žene smijali „Oj Božiću i ti si baraba, ode moja pečenica džaba“.

 – Meni je se drago sitit našeg Frane, – umiješa se Anđa, – većinom je nosio ugasite karirane košulje, a na Božić bila košulja, ko snig i crni čojeni trofrtaljac što su mu ćeri poslale iz Australije.On bi u našoj kući, kako smo bili svoji, zapivo svoju pismu „Pod onom, pod onom gorom zelenom“. Nekako isanu bude toplo oko srca da bi ti se suze svrnule.

 – Lipi su naši običaji, – nastavi Mara, – uć u svačiju kuću i čestitat Božić ričima „Na dobro vam došo Božić i sveto Porođenje Isusovo“, a ukućani odgovaraju „I s tobom, Bog dao, zajedno“. Pravo ti srce zaigra od miline.

Manje se još jednom oglasi veselim stihovima „Iđe Božić, iđu sveti dani – oćemo li pivat ko i lani“. Trudio se Manje svojom pjesmom razveseliti malo društvo i oživjeti lijepe uspomene. Donekle mu je to i polazilo za rukom. Zbilja je, ipak, nametnula svima osjećaj težine koji je teško zanemariti. Potisnuti ga može jedino božićna radost i susret s dragim osobama te spoznaja da oni koji žive u suglasju s Bogom i svoju bol mogu nositi s osmijehom na licu.

Zasvitlucalo je

Virkala je Mara na prozor više puta očekujući Jurin povratak iz crkve i pitajući se nije li pomalo kriva što mu je spomenula alat i cerade pa iznova razmišljala naglas:

– Ma, nek´ sam mu i rekla. Muški se stavljaju pametniji, a sve im se triba naputit. A i dužni smo jedni druge opominjat na dobro. Ostarilo se „došle vile k očima“, triba pazit na svoju dušu. Ja bi sve ono iz garaže dala svitu kom triba kad mi ne koristimo, ali Jure ne da ni opelit. Uvik ponavlja onu svoju: „Ovo su moji trudi, lako je dilit tuđe“, i štaš?

– Mare, pomozider mi se izut! – Jurin glas na vratima prekinu Marin monolog. Osjeti Mara po glasu da nije ljut i sama osjeti olakšanje.

– Evo me, odma ću, sidi ti tu, ja ću ti odvezat šnjure. – Mara je bila jako susretljiva i brižna.

– Ko je govorio misu? Mora da je fra Ante dok si došo malo ranije.

– Je, ja ga baš volim što ne odulji. A rekne sve šta triba, svaka mu je na mistu.

– A, ispovidi li se ti? – Mara je jedva dočekala upitati.

– Jesam, prije mise.

– I, kako prođe? – nestrpljivo će Mara.

– Kako će proći? Ja pričam – pratar sluša i kad spomenu cerade i alat on se k´o malo nasmija, a onda mi reče odrišito: „Krađa je krađa“. Bi mi malo i ator na njega, ispado lopov, a zna da nisam.

– Nek´ si ti reko. – s olakšanjem će Mara.

– Eto, reko i nek´ ti je volja na mistu. Samo da ti nije palo na pamet povirivat na tavan. Ko zna šta gori ima. Ne spominji do Uskrsa.

– Nu, a na tavanu jelka, tribat će je snit i nakitit dok dica nisu došla. Nek svitluca.

– Meni je zasvitlucalo kad me je fra Ante odrišio. A ti se Mare ne veri po listvom, moreš se sorit pa di si onda prispila. Ne puntaj nikud od šporeta.

– Meni baš lipo kad svitluca po voćkom i po balkonim, a i neviste to vole. Ne bi udilo nakitit prikuću. Zovnut ću ja malog Božu da razbaca one lampice, jedva će on dočekat. Nek se sjaji.

– Ne znam šta je u tom svitlucanju. Nešto je se vele zamračilo u čoviku dok mu triba tolika lažna svitlost. A ja, eto, nisam za to. Meni je lipo unit slamu u kuću, opasat šenicu trobojnicom, unosit badnjake i zajedno pivat božićnu pismu, pristavit kupus i meso da kuća zameruši. To su naši običaji i to se ne smi utrnut.

– Svejedno je lipo i ovo što mladi svit uredi, k´o u raju, veselo i šareno.

– Ne mere tvoj kraj od tebe, samo nek´ je šareno i sjajno! Džaba ti je. Triba, bona, čuvat svoje običaje, pametan svit drži do svoga. Šta će nama kineski čandrljini kad imamo svoje hrvacke nakite, ali duša letat i kupovat besposlicu, eto ti.

– E, tribat će kupit štogod dici za materice, to je naš običaj.

– Kupit ću ja dici šta god triba, samo im je „priteklo priko zubi“ pa se ničem ne vesele. Što li ti u naše vrime kad bi cilo selo obletili za orašak, šaku lišnjaka, kocku šećera ili suvu smokvu i prid svakom kućom zapivali: „Hvaljen Isus gazdarice, čestitam vam materice“, nikad više nakog veselja.

– Ajde, ajde, ne bi se ja vraćala u ono vrime, ježurine me prođu od one bijede, a to što smo bili sritni to je druga pisma, nismo znali za bolje, a dobro Boga molili. Pa evo u nas je sad baš lipo, narod i moli i druži se i ima osićaj za potribne. A srića je u čistu srcu i mirnoj savisti.

– Evo ti Mare iđu curice da i´ učiš onu svoju pivanju. – najavi Jure dolazak djevojčica iz susjedstva, a srce mu zaigra od radosti kad Mara započe pjesmu: „Iđe Božić iđu moje brige, ´ko će sada u pratarske knjige!“.