Kalandora ora

Gledajući omiljenog prognostičara u vremenskoj prognozi, Jure i Mara bi pozorno slušali završni dio kad se spomene izreka iz narodne meteorologije, a onda bi uslijedili njihovi komentari.

 – E, vako slično se kaže i u nas, – javila bi se Mara. – Vidiš da rvacki narod ima slične običaje i sve veže uz svoju viru. Meni je naše zeru i lipše, ili se to meni čini?

 – A kad je pokojni Jakiša bilužio vrime u svoj tefter, znali su se neki smijat zovući ga „prorok Izaija“. Čovik pratio Lucijine dane, uz svaki svetac znao izreku za vrime, k’o i Sijerković, ali narod to sve gledo posprdno, štaš? Nije lako bit pametniji od svoje vrste, svitina će te zgazit ako joj nisi po volji. Koliko god je lipo bit znan, toliko more bit i nezgodno. – razmišljao je Jure naglas.

 – Ja volim što sam pametna, – izjavi Mara samouvjereno, na što se Jure glasno nasmija, a ona ga prijekorno pogleda.

 – Kako ‘no bi se govorilo uz Kalandoru? – upita Jure, a kad je vidio da se Mara ljutnula, sam nastavi. – „Kalandora ora – muti u dnu mora“. To znači veliku studen koja zna bit za Kalandoru. A ima i ona “Kalandora ora – prođe zime pola. Za njom iđe sveti Blaž, kaže to je laž, zima je strag“.

 – Veselio je se narod lipu vrimenu, – Mara se brzo “povratila“, – već bi ponestalo piće pa svit izgonio ajvan na pašu. Doduše ovce su se uvik pušćale. Salalna je ovca, ona će sebi upast i ispod sniga. Krave ne bi išle u pašu do Blagovisti, a onda bi se reklo “Blagovist – goveda u obist, čobani u nesvist“. Za Blagovist more bit i leda i vrućine. Narod je govorio “Na Blagovist troga mesa; od ladnoće, od vrućine, od zmije“.

 – Dobro je se svit i nosio s vrimenom, – sjećao se Jure, – tribalo je cili dan nosat na sebi onaj čobanski biljac. Dobro je čuvo od studeni, a na kiši bi se nalio vode pa bio težak, a ne bi prokiso? Da današnja mladež mora  nako – šta računaš, bi li mogla? – zamišljeno upita Maru.

 – Kad se mora, nije teško. Nije ni nama bilo od volje, već od potribe. Mi bi cure još igle plele za ovcom pa se ruke skljače od leda, ali ne bi se dale “rđi u šake“, već upuši i zapivaj “Ne bojim se ni magle ni vuka dok krunicu drži moja ruka“, hrabrile bi se pismom kad bi okrenulo kakvo nevrime “Čuvam ovce u Velikoj strani, Gospe moja, čuvaj me i brani“.

 – A više puta bi se izgubili i čobani i ovce u magli pa bi se diglo selo tražit. Jednom se izgubila naša Anica i ovarisala u drugo selo, a ovce izgubila. Srića je tila da se sve nađu, ali je sutradan kuma Vedašićka sklonila pismu “Ovce čuva Markova unuka – sto ovaca ostavi za vuka“.

 – Ja sam volio slušat pismu naše Livanjke, a znala zapivat nekako jasno i umiljato da te prođu ježurine, ta mi je pisma ostala u pameti, a pivala bi se uz Kalandoru.

„Bože mili na daru ti fala

Je l’ Borova okopnila glava

Je l’ moj Bare rdnuo zvonara

Za njim Ile svoje ovce bile“

 – Lipo je narod i pivo i govorio. Neka je došlo vrime da se svoje cini i zapiše. Kokad nema šta? Meni se čini lipše nego ičije? – zadovoljno će Mara.

 – Svakom je lipo njegovo, pa neka! Di su sviće, da se posvete? A otić ćemo i sutra na grličanje? – privede Jure razgovor kraju.

 – Jašta ćemo. – podrža ga Mara.

NIJE IME BRIME

I tog je jutra Jure započeo svoj glasni monolog dok je Mara spremala tijesto za pitu vurdenjaču, tu Jure najviše voli.

 – Dobro je začini, znaš da ja ne volim posno. – pripomenu Jure usput.

Mara je pogledom odgovorila potvrdno, a Jure je  nastavio priču ne tražeći njezino sudjelovanje, ali mu je bilo bitno da ga sluša.

 – I, koliko je naši odselilo od 63., je više od dvaesterice. Dosta i’ je otišlo u Vinkovce, nešto u Zagreb pa u Split i Makarsku, a ovi što su bili u Sarajevu, većinom su se vratili u ratu. Nije nama tamo suđeno. Ima i’ i u Australiji. Oni ti se, kako izgleda, neće vratit nikako.

 – Ne znam kako i’ želja ne potegne? – uključi se Mara.

 – Kakva želja? ‘Ko ne voli svoje? Ali te život i dalečina zarobe i ne meš kako oćeš. A šćeta. Volio bi’ ja vidit Antaru Virkuljina i Ikelju i Stipelju pa kletog Garonju, rodijaka Božurinu. Kako je taj baco kamena, nije mu niko u župi mogo odbacit. Dođe meni i žao što su otišli daleko pa ne će ni umrt na svojoj grudi. Eto, šta ti je čovik. – zašuti Jure neko vrijeme tužno gledajući u daljinu, a onda nastavi sigurnijim glasom.

 – Čuje se za nji’ da su se tamo skućili ko i mi vamo, možda malo bolje. Jedino se za Garonju slabo zna. On ne bi ni otišo da mu je tila Ružovina Privotka. Bio je zamirio i zavolili se, ali se umišaše matere i – razvrzigra. To je njeg posiklo i, priko noći, zamako.

 – Jašta, – javi se Mara, – svašta je narod gonilo. Ali, ne znam što ste i’ zazvali tako grubo. To baš nije lipo u našem svitu. A jesi li čuo kako naš Ante lipo zove one svoje suside; gospon Jankec, susjed Brankec, teta Lenka. Meni se čini lipše čeljade kad mu je lipo ime. Pa svi govore nekako meko i pitomo “na ranu bi i’ privio“.

 – Kakav život, taki govor, Mare! A kad bolje pogledaš, svakom njegov nadimak odgovara. Zna narod. U svakom selu je bilo jedno što bi izdivalo imena. Tribalo je i to znat. Malo i’ je odalo bez nadimka. Eto, u moje se nije krećalo. Ja osto  samo Jure, a bio je Jurcan Begin, Juretina Ćipurin, Jura Markunov, Juriša Bikin.

 – O, moj Jure, sve s kiše na krupu. Kako se nije dalo svakom nadit Jurica ili Jurić i lipše i za usta i za uši.

 – Meni nije! Kad bi mene prozvali Jurić, ja bi’ mislio da se sa mnom išpiljavaju, koda sam dičija zabava. Ajde, ne bi’ se ljutio na Juriša, ko Juriša Orlović, senjski uskok. Opet, najbolje je samo Jure, ko sveti Jure što je nadvlado zmaja ognjenog.

 – Za muško ime more stat i kad je nakaradno, aIi ženska ne bi tribalo izvrćat. – Mara će odlučno.

 – A kako bi svit znao čija si, oklen si? Dok rečeš Jurinica ili Stojkanovica, Bikanovica, znaš nešto. A kad se ozoveš na Vrduvanjka, Crljenička, Mandoseljka pa Pošuška – znaš svašta. Ime govori, Mare!

–  Jakuće, ja znam da je se kuma Anđa uvik ljutila što je ne zovu po čoviku – Manjinica, nega reknu Manje Anđin. Ko ce ugodit kad nismo svi isti?

 – Nije se rodio ko je svitu ugodio. – zakjuči Jure.

 – Nije, ali zna svit i pritirat, a ako se ljutiš, oće zaozinad. Voli svit nered, više nego red. Većina će prianut za što ne valja.

 – Ko zna, Mare? Dobro je narod opametio. Vidim ja da se mlađi svit zateže kad govori. Znanje čovika uljudi. Što li moja vrsta? Mi smo se na Banovu dozivali koda smo u Prodrtušom. Ej, Brnjo, Kleco, Šuga, Grdane – ajde na „biru“, đava te vrtoglava! A bilo je nadimaka da i’ sad ne mogu privalit priko usta. S vrimenom smo nadolazili. Učili od drugog svita. – Jure se glasno nasmija Marinom ozbiljnom licu pa će joj veselo:

 – Moja Mare, učiš dok si živ i umreš k’o neznalica. Ne triba svitu ništa zamirit. Svit je reko “nije ime brime“.

Nije ime brime, – ponovi Mara, pa nadoda, – ali lipše je lipo.

SIJ BAKO BRAŠNO

Manje je uživao gledajući unučiće kako skaču po kući. Nije mu smetala njihova graja ni međusobno zadirkivanje dok je Anđa otvoreno negodovala poslije nekoliko dana zajedničkog  života.

 – Jesu i nesmirni, Gospe moja! Dobro je rekla naša Milošuša “veselje kad dođu, a još više kad pođu“.

Naravno, pazila je da je nitko ne čuje osim njezin Manje pred kojim nije imala tajni. A Manje je sasvim suprotno reagirao na istu pojavu cijeneći trenutke zajedništva s unucima.

 – Meni dica ne mogu dodijat. Bez nji’ je kuća gluva, a ko je jači nek tabači.

Volio je gledati unuka Marijana kako vodi glavnu riječ u igri, a unučicu Anđelu je opominjao na sebi svojstven humorističan način.

 – Popušći jadna ne bila! Di ćeš ti zapovidat bratu. Meščini da si ista baba, zavrta i usrtljiva?

Namjerno je to govorio pred svojom Anđom u nakani da je oraspoloži i nasmije, ali Anđa je reagirala  na svoj način, s uvijek prisutnom dozom samosažaljenja.

 – Di će dite ličit na babu kod svoje matere?

Sjeti se Manje izjave starog susjeda koji je uvijek znao istinu upakirati u dobru šalu pa su ga često citirali.

 – Ma, dobra su djeca kakvi su roditelji. – na što se Anđa trznu.

 – Šta fali mom Tomi? Nije mu se dala škola, a za poslušat ga nije bilo nakog. Nije mi nikad reko „neću“ dok se nije oženio. A, Bože moj, otad je druga uprava?

Nasmija se Manje na Anđine riječi pa potvrdi:

 – Dobar je Tome, nema šta, nije od njeg mogla ostat jabuka u selu? – nije smio pogledati Anđu jer je znao kako ga gleda, ali je nastavio ozbiljno.

 – Već srića oženi pravu ženu pa i on nadođe. Naku nevistu triba tražit. Kako lipo uči dicu da vole svoj jezik i običaje. Pametna i eto ti. I mene zamolila da naučim dicu štogod.

Dok je Manje s ponosom govorio o nevisti, Anđa je ga gledala začuđeno, neznajuć bi li se veselila ili ljutila, pa je jedva procijedila:

 – Ma, kad i’ uči kad je nikad nema u kući? Više je u matere, nego u nas. To ti samo oćeš meni usupor.

 – Vidim ja da tebi nešto ne meruši, Anđelija! A sad ćeš čut šta je did naučio dicu dok si ti bila u svoji.

Malo se nakašlja na zadnju riječ što Anđa shvati i ne reče ništa čekajući najavljenu točku.

Djeca sjedoše uz dida, staviše ručice na jedno uho po uzoru na učitelja i zajedno zapjevaše: „Kad zapivam niz duvanjsku stranu – poznaš li me mala po pivanju!“ Na kraju pjesme dodaše još jedno glasno “Oooj!“ što Anđu vidno oraspoloži i nasmija do suza.

 – Ajdero, baba, i ti sada uči dicu kakvu pismu da te po tom pamte, a ne samo; nesmirni, pogani, nepoćutni…

Anđa se malo zbunila na Manjinu zapovijed, ali kad djeca sjedoše uz nju s molećivim pogledima, sjeti se Anđa brojalice koju su njezina djeca rado slušala od svoje babe Zore, pa započe:

Sij bako brašno – nemam dide na što

Ja di ti je sito – odnilo ga pseto

Di je pseto – otišlo je putim

Di su puti – zaresla i’ trava

Di je trava – popasla je krava

Di je krava – otelila volu

Di je vole – uzoro je šenu

Di je šena – poćopala koka

Di je koka – snila jaje

Di je jaje – poio ga Mate

Pjevanje je pratilo i njihanje u laganom ritmu i dodirivanje obraščića dlanovima što je posebno veselilo djecu. Tek što je pjesma završila, oni su veselo povikali: „Aj opet“ i umiljavali se oko babe.

Anđa je uživala u tim trenutcima da nije ni primijetila nevistu kako ih snima mobitelom. Znala je nevista da razum pobjeđuje sve stereotipe dajući važnost bitnom i potrebnom. A ljubav između baka, djedova i unučadi svakako je važna karika u zdravom odgoju i ne treba ju nikom uskratiti.

Velika stra – nizašto

Štefica je Marina nevista podrijetlom Zagorka. S mužem Antom i sinom Josipom svake godine božićne blagdane provede u duvanjskom kraju.

Voli ona muževu obitelj i uživa u druženju s njima. A kako i ne bi kad je obaspu darovima iz Njemačke, Austrije, Švicarske, a nisu joj mrske ni domaće kobasice, pečenica, šarena slanina, kantica domaće masti pa i vunene pape.

Štefica se svima uljudno zahvali i uzvrati  darove, lijepo umotane licitarske srčeke, s lavinom riječi na sočnoj kajkavštini.

 – Ja vas sve tak imam rad. Kak ste vi dobar svet?

Juri zapara uši njezina ekavština, ali se ne usudi komentirati naglas kao drugoj nevisti, Ivanovoj Anici, ona je s gornjeg kraja. Obično namjerno zakašlje na njezino “fr“ u frca, fala, furda, ufati, pa na dugosilazni naglasak u genitivu – soka, ne voli ni ono „j“ u isti, što Anici i nije drago, ali nitko joj i ne ugađa u željama.

Dobar promatrač bi  potvrdio onu istinu kako su podjele na lokalnoj razini najjače i kako je ona narodna “’ko će kome k’o svoj svome“ utkana u svaku poru našeg življenja.

Za Šteficu svi imaju riječi hvale i odobravanja.

 – Vidiš ti, ona iz velikog grada, a oće lipo pričat sa svima nama.

Kad bi izgovorila i kakvu grubu pa i zabogarala, opravdanja su bila spremna.

 – Tako po svitu žene govore, oće i Kaurke i Dalmatinke zabeštimat. Još se naše zatežu, ali nadoknade u đavlekanju.

Ove godine Štefica je sa sobom donijela i veliki strah prema hrani budući da je željela smršaviti pa je glasno negodovala na stolove pune domaćih delicija.

 – Joj, kak se tu puno jede. Pa sve visokokalorično. Jao, toliko šećera i kolesterola ni nikak zdravo?

Jure je sve to slušao šutke, a kad bi nevista izišla, gunđao je.

 – Pusta stra, ljudi moji. Ja se sve bojim mašit za što, koda će me te njezine kalorije ćopnut za ruku? Svašta ćeš dočekat? Uvik sam se bojo gladi, a evo sad stra i od punog stola?

Štefici je uspjelo prenijeti strah na svekra, a samu sebe je tješila ovako.

 – Tak i tak su blagdani. Budem ja pazila kad dođem doma.

Tog jutra je razmišljala o novoj dijeti koja isključuje sve masnoće i već se vidjela u uskoj dugoj haljini s naglašenim strukom kad je ušavši u kuhinju ugledala svekrvu Maru kako uzima komadić slanine i prinosi ga ustima. I umjesto pozdrava, nevista je ispustila glasni i prodorni:

 – Jao, baka!

Mara se prepala, od čega joj zalogaj zape u grlu i “ni brdu ni strmu“.

 – Šta ti bi, stara? – skoči se Jure i zajauka, – da nije šlag, jadan ti sam ja?

Mara se naprezala iskašljati, ali nije išlo. Zacrvenjela se u licu, iskolačila oči i mašući rukama tražila pomoć od neviste.

Nevista se zbunila. Vrtila se ukrug, ali nije znala pomoći. Juri u trenutku sine spasonosna ideja. Diže u zrak svoju mušku desnicu, na što Štefica opet ispusti svoje “jao“! A onda se ruka u punom zamahu spusti na Marina ramena, u predio ispod zatiljka, i odzvoni onako junački grubo, ali učinkovito jer Mara ispusti uzdah olakšanja kad zalogaj pod udarcem nađe svoj pravi put.

Uputi Juri pogled pun zahvalnosti, ali još nije mogla progovoriti. Juri pade kamen sa srca pa se sam pohvali:

 – Vidiš da je pleska iz raja izašla!

Mara se još borila s posljedicama davljenja, ali je mumljajući opovrgla Jurinu izjavu:

 – Ni – nije ple – pleska, nego šipka je izašla iz raja. – jedva je govorila, ali je dala do znanja da je na riječima uvijek bila jača od Jure.

Bi Juri malo krivo što nije u pravu pa se dosjeti obraniti:

 – Je li isto? Pleska ili šćap? Glavno da rešiš problem, a ne tribaš voćku lomit?!

Marin osmijeh mu vrati samopouzdanje, pa se osjećao kao junak dana, samo da se nevista nije ponovo javila u svom stilu.

 – Jao, dida, fakat ste baku jako lupili? Istina, pomogli ste, ali tak grubo. Mislim da baka zavređuje ispriku? Kaj ne, baka?

Sad se Štefica jako trudila oko svekrve.

Mara šaretom dade znak Juri da bude bez brige, na što on doda ironično:

 – Nu, ostavi je živu i opet kriv? Bože moj, ima li pravde na ovom svitu?

Sin Ante je prepoznao ironiju u očevu glasu kad je ušao u sobu, ali Štefica je svu pažnju skrenula na sebe.

 – Joj, moj Ante, kak sam se ja prepala. Pogleč, ruke mi se tresu, a samo sam htela reč baki da pripazi sa špekom! Moji starci ful paze kaj jedu.

Velika stra – nizašto! – reče Mara i popi gutljaj vode što joj doda Jure da povrati dušu.

“Zar opet”

O snazi riječi narod je davno rekao poznatu mudroslovicu “lijepa riječ i željezna vrata otvara” i uvjerio se u istinitost njezina značenja. Povijest pak bilježi vremena u kojima se riječ zlorabila, iskrivljivala i tumačila po želji slušatelja gubeći svoj pravi smisao.

Duvanjski kraj pamti ta vremena kad se zbog verbalnog delikta ljudima sudilo i presuđivalo. Dolaskom demokracije pomislili su da je prošlo mračno vrijeme i da je sloboda govora temeljno ljudsko pravo.

– Čovik će uvik govorit ono što mu more stat u obraz, – izjavio je Jure. – Ako se ne boji vriđat Stvoritelja kako ne će ljude, al eto mu tamo, ne triba za rič u zatvor, već na ispovid ili u bolnicu ako je kakva valinka.

– Šta to ti o zatvoru? – upita ga Mara i sjede uza nj pletući pape. – Tebe ustravio zatvor pa ga nikako smetnut s uma. A meni u glavi ovaj naš mali, – pogledala je prema unuku Josipu koji je sjedio u dnevnom boravku s tabletom u rukama ne reagirajući na okolinu.

– Cilo jutro je na tim igricama. Ne smeće. A ne zna se kakvim glasom ne okriću oni tamo; psuju, vrišće, urliču, zavijaju, ciče k’o sotona, daleko mu stan od moje kuće. Ja bi u zatvor one koji su to izmislili, a i roditelje koji nije briga što se dica propaste.

Zadnju rečenicu Mara je izgovorila tiho da je ne čuju sin Ante i nevista Štefica koji su povremeno ulazili u sobu buljeći u svoje mobitele.

– I meni je mali u glavi, – nastavi Jure, – ne gleda u tanjir dok ručava već ko slipac papla po stolu i samo vrisne kad “obori rekord u ubijanju”. Ne bi virovo da ne vidim svojim očima. A ćaća i mater – ništa. Njima je to k’o normalno.

– Jašta jadna ti majka, – Mara će zabrinuto, – a sve se diglo na noge zbog ovog našeg vjeroučitelja u Zagrebu što je govorio prid dicom grube riči. Nije mu to tribalo, ali sto puta gore gledaju na televizorim i mobitelim pa to nikog nije briga.

Od muke me je protisklo u žličici. Za nepromišljenu besidu – u zatvor! Ne bi onda niko osto na slobodi.

– Meščini da ono komunističko zlo nije nestalo, neg se samo malo pritajilo pa najžešće plane na čovika vjernika kad ga zatekne u kakvoj slabosti. Oće đava svoje, eto ti.

– Šta bi bilo od naše dice da su i’ odgajali učitelji? – zapita se Jure. Sve i’ učili nakaradno; da je čovik nasto od majmuna; da nema Boga; da je kardinal Stepinac zločinac; da su partizani dobri i pošteni, a mi znali za njiova zlodila. Ali, štaš? Sila Boga ne moli! Oni dicu učili svoje, a mi kod kuće svoje. I dica izresla čestita jer je se dobro Boga molilo. A nisu im naudili nakaradni učitelji, ni šibanje, ni klečanje u ćošku, ni “rešta”. Ali, triba pravo reći, bilo je i dobri i plemeniti učitelja. U svakom vrimenu ima ljudi i neljudi, – zaključi Jure.

– Nu, jakuće. Ima dobra više nego zla, samo se zlo više propinje i skače u oči. Ko je se u to vrime usudio prigovorit učitelju? Propadala bi neka dica i po dva – tri puta, sve dok ne odneseš pršut ili čimgod ne podmitiš, ali učitelj je bio bog i batina.

Sad najviše grajaju ove gospoje što se zalažu za pravo na abortus. A lopuže ne bi rekle da se zauzimaju za ubojstvo svog nerođenog diteta. Ne će tako. To su teške riči. Već zlo umotaju u lipu rič i s njim u javnost, k’o s poslom. Ima tog na svokom koraku.

A kad nesritni čovik plane zbog nepravde pa kaže šta i ne misli, one s njim mlate koda je najveći zlikavac, a zna se da pri njem nema zla.

– Ja bi za malog garantiro ako je na pokojnog ćaću, – odlučno će Jure. Zna moja bila glava da niko od njegova plemena nije bio loš čovik. Šta više, to su ljudi od poštenja. Kod nji’ je se svak mogo snać u potribi. More bit da je nagle naravi pa ga pogodila presuda generalu Praljku i, puko čovik. Nije mu doteklo pameti da se spazi di je i prid kim govori. Vidiš ti kako ga je snimio njegov učenik, a ni to se ne smi radit u školi?

– Grube su mu riči, triba pravo reć. Ali to su samo riči razočaranog čovika. To se dogodi i najboljoj osobi kad joj prikipi. Zar nisu važnija dila od riči? Tribalo ga je primirit, opomenut, a ne drito – otkaz, pa pritvor. Ko priki sud.

– Nije dobro? – zamišljeno će Jure.

– Bože mu budi u pomoći i svakom pamet prosvitli. – Mara reče drhtavim glasom i pogleda veliko raspelo na zidu.

Tretina

Iva i Maja su kćeri Marina sina Ivana i redovito dolaze u rodni kraj za Božić, a često ostanu i za Novu godinu. Voli ih baba obe, naravno, ali zna reći:

– Bože moj, isti ćaća, ista mater, a one nebo i zemlja. Iva je zeru bila sa mnom dok je bila malešna i mora da sam joj ja usadila taj dobri duv. Maja nije tila ostat prez matere.

U taj tren uđe Maja u sobu u kratkoj crnoj haljinici koju je nazvala „tretina“, a zašto? Čut ćete od babe Mare po `ko zna koji put.

 – Moja Maje, kolišna ti je ta kotulica. Fali je dvi ise, to je taman jedna tretina cile aljine.

Odmjerila je baba Maju pa zavrtila glavom i nastavila blago prijekornim tonom.

 – Prikratka ti, Maje, prikoviše. Ne moš pošteno sist u njoj, a zalipila ti se uz tilo, sve puca. Teško ti je disat u tom? Ne znam okoju ti je se toliko mučit, dite moje. I oko vrata ti vele razdrljena, kad se trun nagneš, vide ti se prsa – pravo prezobrazno.

Zadnja riječ malo trznu Maju, iako je voljela slušati babine komentare.

 – Baba, sve cure tako nose, to je sada u modi. Nije to k`o u tvoje vrime.

Maja je mislila da će baba započeti priču o odjevanju u „njezino vrime“; o podsuknjama, vezenim košuljama, oplećcima, čermama, suknenim čarapama, bozavcima, opancima, paptama, pletama, kićenim vezalima za pletenice…Ali se prevarila u procjeni.

 – Nije, brte, moda. Kako se Ivalipo obuče, sve spram sobom. Svak bi se za njom obazro od dragosti. U svemu ima miru. A šta ima lipše nego imat miru; i u oblačaju i u iću i u piću i u veselju. A pri njoj je sve, i to ti je znanje. Već uči kad imaš od koga.

 – Ih, Iva i ja – dva svijeta različita u svemu. Ja sam ti „in“, moja baba, a Iva je „demode“. To ti ne razumiš?

 – To ti svak razumi, moja Maje. Kakva ti je lipota u modi kad ti ćaća i did okriću glavu da te ne vide kad se spremaš u grad.

Uzdahnu Mara pa nastavi mirnijim glasom.

 – Iva se obuče lipo, milina je pogledat. Ljubi je sve šta na se stavi. Vidi se da je stasita i šesna.

Maja se sad malo ljutnu.

 – Ma, vi nju volite više nego mene. Sve je njezino lipše od mog. Njoj uvik šušnete koju markicu, a meni samo: „Jesi zvrkasta, jesi drndava, ista si tetka Ruža“, a svi znamo da je tetka Ruža napola luda.

Osjeti Mara da treba ublažiti situaciju pa će Maji blago:

 – De, de, nemoj se ljutit. Tako je to, dobro se voli samo od sebe. `Ko Ivu ne bi volio kad je je Bog stvorio naoposum?

 – Pa neka je, ne briga me. Ja sam ja, a ona je ona. – Maja je govorila povišenim tonom pa je opet babu „potegla za jezik“.

 – Da si, srićom, k`o ona, a nisi. Ti si se više bacila na materinu tragu. – odleti Mari nekontrolirano.

Maja bi se najradije zasmijala, ali je namjerno provocirala babu.

 – Baba, kazat ću te materi, majke mi, neće ti doći za Uskrs!

Osjeti Mara da je pretjerala pa preuzme krivicu na se.

 – Nemoj, Maje, ne spazi se. Jezik brži od pameti. – pravdala se.

 – Lipo je, bona, ličit na svoju mater. I ja ličim na svoju pa mi drago.

 – Izvlači se ti baba, skužila sam te. Sve ti lipo s nevistom, a ista si k`o i druge svekrve. – zabavljala se Maja.

 – Ma, kakva ću bit, već k`o i moja vrsta, sve smo mi subliz.

Onda Mara izvuče odnekud jednu novčanicu i dade je Maji namignuvši joj.

 – Nader ti ovu crljenu pa budi pametna.

Maja brzo uze novac i poljubi babu pa će veselo:

 – Ja te bona volim najviše na svitu, šta si se pripala?

 – Volim i ja tebe, moja Maje, tebi je i ime „tamođoja“ u moje. – raznježi se baba, a kad Maja iziđe iz sobe, doda za se:

 – Ali, razlika je Iva!