Zaplaka Jure k’o godina

Jure je rijetko pokazivao svoju ljudsku ranjivost. Nije on bezosjećajan, bože sačuvaj, ali misli da je suza više za žensko oko.

 – Mogu na prste pribrojit koliko sam puta u životu zaplako. – znao bi reći.

Ali, ove mu se srijede nešto skupilo u prsima dok je pratio presudu hrvatskim časnicima. Pritiskao je neki teret njegove staračke grudi. Klecala mu koljena i drhtao glas pa je šutke popio gutljaj zašećerene vode što mu je Mara donese. Znala je ona da nije trenutak za veliku priču. Držala je krunicu u ruci i molila gledajući televiziju. Osjetila je Jurinu uznemirenost i nastojala ga umiriti:

 – Nisi se toliko poplašio ni kad su tebi sudili u Mostaru. Bože moj i onog jada – na sud zbog pisme „ Vilo Velebita“. Čudna su ta vrimena bila, nisi smio ni mislit kako oćeš, a reć štogod i zapivat što je slavilo hrvatski narod – zna ti se – zatvor. A zar je i ovo drukčije?

 – Ovo je još gore.- nadoveza se Jure drhtavim glasom. – Ja sam znao da mi zatvor ne gine kad sam okrenuo onu nesritnu jugoslavensku zastavu. Nešto mi šantalo. Sitio sam se ćaće kojeg su ubili partizani „ na pravdi Boga“ samo što nije bio na njihovoj strani. Privrno sam je ja na crven – bili – plavi i pronio do crkve u svatovim. Domalo je došla „ marica“ po me i otrala me u zatvor. Namučio sam se ja u Šantićevoj. Znam ja kako je kad ti dušmani sude?

 – Šta je nama toliko značilo da gornja bude crvena. I sad meni srce zaigra kad je vidim, a da će grb nit na njoj, nisam mogla ni zamislit. Koliki nam je stra utralo ono jedno vrime bezbožnika? – I, eto, dođe sloboda. A progonstvo se nastavi.

– Muka je se podnila za nju, Mare. I dica izginula.

 – Pogledaj, još ljudi podnose patnju. Bože daj da pravda izađe na vidilo, a čini mi se da ni ovo neće na dobro izać.

 – Ni ja se ne nadam, Jure, a sve me stra reć.

Di je pravda na Zemlji? Pogledaj ko je dili i kakvim aršinom miri? – Mara je govorila tiho gledajući blijedo Jurino lice. Nastavila je svoj monolog kao tihu molitvu.

 – Zapalo nas je trpit i borit se sa Zlom. Didove nam „ kudije tužile i kudije sudile“. Ćaće nam nestale na Križnom putu. Moji u vatri izgorili, a „ mrava nisu zgazili“. I nikog nismo tužili, samo plakali i Boga molili.

 – I danas će nam se povist ponovit, Mare, sve su prilike.

Zašutjeli su u trenutku izricanja presude. S nevjericom su slušali zlokobnu presudu a onda i posljednje riječi omiljenog generala. Neočekivani čin velikog čovika potresao je srce malih ljudi.

Jure je zadrhtao od tuge i bola. Iz oka mu poteče bistra suza niz staračko lice i zaplaka k’o godina, kako nikad nije plakao. I Mara je proplakala stiskajući krunicu u rukama i tražeći riječi utjehe. Našla ih je gledajući raspelo na krunici pa prozborila:

 – Šta je zemaljska pravda naspram one u koju virujemo? Ta jedini pravi Sudac je Onaj Gori. – Neka snaga iznutra nadahnula ju je da izgovori riječi koje su umirujuće djelovale i na Juru.

 – Mi trebamo biti sritni što znamo čiju Pravdu tražimo.

Dala bi’ ga ustrzama

Anđa se javno ljutila na Manjina opijanja. Često bi došla do kumova Mare i Jure pa očepila s vrata.

 – Što i onaj moj ne bi mogo vako radit štogod oko kuće, k’o ti kume. Moj Srećo samo boce nosa. Do podne i moš s njim nakraj, a odpodne basa li ga basa. Uh, otpuhivala je Anđa i vrtila glavom.

 – Nemoj mi pajdu krećat – javi se Jure u obranu, – dobar je on. Šta će, malo ga odnilo, ali pije svoje u svojoj kući. Nikog on ne dira, uvik mu se moš zasmijat. Kakvi ima, on je misni.

 – Nemoj mi ga branit – ljutito će Anđa. – kako me naljuti, dala bi ga ustrzama.

 – Otkad tu nisam čuo – zasmija se Jure pa započe priču.

 – I mene je mater jednom davala strini ustrzama, ili zavazda. Kako sam bio jogunast i pašćetan, mater se jednom naljutila na me i natrala me nekom klišnjačom, bi me smirila da se strina nije ispričila prid nju i raskrilila ruke da me odbrani. Strina je bila skroz smišna, zavikala je.

 – Tebe ću, Jure, spasit, a od mene šta bude. – Ja sam virio iza strine držeći joj se za modru. Vidio sam kako se mater natrgla smijat i strini zađavlekala.

 – Ja ću Juru sebi pripisat – dobacila je namigivajuć na me.

 – Eto ti ga ustrzama – reče joj mater i ode u kuću. Otad uvik govorim kako se strina more volit k’o i rođenu mater. – Ne bi ja rekla, kume – Anđa je nastavila prijekornim tonom.

– Mene je odgojila strina, mater, jadna, nisam ni upamtila. Strina, brte, bila naopaka. Ne bi joj ugodila da sam svu travu s međa donila u torbi. Uvik mi prigovarala za svašto. A bila mi i kuma na kršćenju.

 – Eto, to ti je to! Mora da si se bacila na kumu, ako si je pogledala dok te je krstilo – to more bit – Jure je okrenuo na šalu.

 – Viruj ti, kakvog sam bata, zapane me sve što ne valja. Ja mislila s Manjom ću se usrićit, a i tu sam se privarila – govorila je Anđa podmotavajući laneticu i pogledom tražila sažaljenje kume Mare.

 -Ajde, kuma, prigoniš, – ozbiljno će Mara. – Dobro je i do tebe? Oćeš ti da si uvik površitelj. Siti se one fra Klemine „ dobra žena moli za svoga muža“.

 – Neću ni klapnut! – ispali Anđa. – Lako je tebi govorit kad je tvoj čestit „ sit se gladnu ne razumi“ – zaključi Anđa i prohoda gore-dolje po sobi što je značilo kulminaciju ljutnje i nagovještaj smirivanja.

Mara je šutjela nekoliko trenutaka. Znala je ona Anđu i njezinu „ mušičavu narav“. – Nije ona loša žena, samo nestrpljena – razmišljala je.

 – U Anđe je sve na pazaru „ što na dnu pete, to i na vr’ jezika“, sad će ona doć k sebi – Mara je završila svoj unutarnji monolog.

 – Možda si i upravu, kuma – javi se Anđa smirenijim glasom.

 – Ma, moram se ja malo izbrojit, bi crkla da se ne iskontam. A, ne bi ja vako prid svakim. Znam da me ti  nećeš raznit po selu.

 – Samo se ti izbroji kad ti god dođe. Sve je to za ljude. A onda lipo sa svojim Manjom, nećeš ništa zorbom? – Mara blago potapša Anđu po ramenu.

 – Jesi i pametna – pogleda je Anđu zahvalno. Da te je bilo  školat mogla si bit dokturica  –   – Zamisli se malo pa brzo nadoda –a, nek i nisi, šta bi ja bez tebe?

 – Vidiš, kako svak najviše voli sebe, moja kuma, taki su ljudi.

Anđa se ustala vidno raspoloženija i krenula kući, a onda na vratima, mjesto pozdrava, izjavi:

 – Bože moj, šta ću kad mi tebe više ne bude, moja kuma?

Mara je pogleda pomalo začuđeno ne shvaćajući značenje riječi, dok se Jure ne javi.

 – Nu „ šta ću kad mi tebe više ne bude“, đavli ti guzicu letičastu, a moja Mara mlađa od tebe.

 – Svi troje se glasno zasmijaše. Anđa se još jednom, vrati s vanjski vrata i ozarena lica reče – Evo se sunce obazire, bi će sutra lipo.

Manjina prtina

Anđa je jedva čekala Manjin povratak iz Njemačke. Računala je da će lipo živit od dobre  mirovine sad kad ne moraju davat dici. Svi su, fala Bogu, upravili sobom.

 – Bože podrži – izjavio bi Manje zadovoljno pa legao na trosjed i obratio se Anđi:

 – Donesider mi pivu, nek je lipo ladna.

Slušala je Anđa jedno vrime, ugađala Manji na sve načine. Kruv ispod sača po njegovoj želji, pa pite, lešo svaki dan, a pri tome vesela i umiljata da bi Manje zadovoljno zaključio:

 – Ovo ti j život, pajdo moj. Nema naše žene nigdi!

 – Anđe, dodajder mi daljinski – reče jedan dan pa mu se učini da je Anđa nekako nevesela.

 – Šta je reć, što si se sneverala?

 – Ne mere vako, Manje! Ja se satra radeć oko tebe, a ti samo po pivi i uvik „ u dimu“ nit šta radiš nit posluješ.

 – E, zadugo si me i slušala, lipo tri miseca – ironično će Manje.

Anđi se nešto nakupilo pa bi se najrađe posvađala, ali Manje je sva njezina negodovanja komentirao na svoj humoristično intoniran       način.

 – Ja ti se, Anđe, nemam volje svađat, grijota je u vakoj lipoti.

 – Lipota je tebi – planula je Anđa – samo sidiš i piješ. Pogledaj – pokazala je rukom – napravio si prtinu od tosjeda do hladnjaka, a novi čupavi tepisi, nema im godina dana. – kontala je Anđa, a Manje je pogledom pratio utabani putić na tepihu pa se opet oglasio u svom stilu.

 – Ja i ne volim ovo zastiranje po kući. Nije to u našem zakonu.-onda nastavio u drugačijem tonu gledajući uzrujanu ženu.

 – Muči tebe, Anđe, i „takulin“ odkad sam ga ja priuzeo.

 – Eto, je! Briga mene za param! – Anđa je bila pogođena u žicu.

 – Šta će mi? Samo, nemam više ponediljka u gradu, ni sride u Imockom, a u Livnu nisam otišla odkad si se vratio.

 – Dobro si ti prošla, jadna ne bila. -Manje je potpaljivo vatru.

 – Pala ti Vlada, a ti nisi završila u zatvoru.

 – Nemoj mi na muku pristajat – Anđa je konačno dobila što je htjela.

 – Ako je muka, moja Anđelija, a ti se razvedi. Neću ti ja branit. Ja sam svicki čovik – Manje je provociro Anđu u namjeri da je oraspoloži pa nastavio.

 – Ja ću sebi dovest drugu. Ima na jednom mistu, oće „ vrcom“ ako je penzija njemačka.

Konačno mu je pošlo za rukom. Anđa se nasmijala, ali je u njoj još tinjala potreba za samosažaljenjem.

 – Bože ti sačuvaj, od pića si počeo pričat nastranu. Za mene je brak „ uprti pa do smrti“, a ne „ uprti pa rasprti“, a da je druga na mom mistu i rasprtila bi.

 – Tako bona, zasmij se. Nema ništa gore od nakostrušene žene. Ne mili se čoviku u kuću uć. –Manji je bilo drago što se Anđa odobrovoljila, pa je nastavio.

 – Ti si, Anđe, baš smišna žena. Koda su dvi u tebi. Jedno dobra i umiljata, druga oštra i otprnđena. Ja muku mučim da nadjača ova prva. Navijam za nju k‵o za Ajduka, zdravlja mi.

Pronađe se Anđa u Manjinim riječima i začudi se njegovoj oštroumnosti. I njoj je lakše kad je ova druga dobra“, razmišljala je, ali ruku na srce  nije ni „ poganoj“ lako. Zamisli se Anđa nad sobom, a sve joj nešto govori da je i kuma Žića imala pravo kad je rekla svom didu:

 – Prigorila bi i tebe i ‵ni trideset posto što će mi odbit da imam svoj mir.

Sve se pošundralo

– Jure se Ivanov sasve oteo – započela je Mara razgovor.

– Kaže da će dovest neku curu sa sobom vamo, to mu je treća od lani. Jure, ja sam mu rekla da to nije za nas, ali ne sluša.

– Ništa ti, baba, ne brini – reče mi na telefon – mi ćemo ostat dan-dva. A šta ću mu reć’ kad ga čekam „ko ozebo sunce”.

– Kod njega je se nešto pošundralo – nastavi did Jure.

– Šta je korist što je veleznan kad ne zna kud udara sa svojim životom, minja cure ko kapute. Nije to dobro. Ta njegova sloboda će ga zarobit. Nije Bog čovika na to programiro. Vidiš kako on  ima žice za to programiranje pa lipo zarađuje, još da zna s tim upravit, al’ „ šta će mliko u krave kad mu nema uprave“

 – Ivan reče da mu mi ništa ne govorimo. Kad ne sluša ćaću, neće ni nas. Ti se Jure strpi, nemoj mu odma usupor. Mlađarče ko mlađarče, nadoć’ će on.

I dođe Jure predvečer. Did i baba su se „prisvukli“ i „pristavili“ kiseli kupus pa cijelo popodne sjedili uz prozor čekajući unuka.

 – Eej! – javi se Jure s vrata – di ste?

 – Di ti je Faljen Isus – odbrusi did i u isti tren zašuti kad na vrata uđe Jurina cura; sitna, mršava djevojka ljubičaste – roze kose s napola obrijanom glavom, držeći u naručju čupavog psa.

 – Dobra večer – reče tankim piskutavim glasom. Ja sam Ella, a ovo je moja Stela – predstavi se.

Mara i Jure se zbuniše, i ne uzvratiše pozdrav. Nisu oni od tog pozdrava, džaba ti je.

 – Zar će ćuketina, ovaj ćukica, u kuću? Provali iz Jure.

– Ne udi, ne udi – Mara će sva zbunjena.

 – Jurkec, koj’ dida ne voli peseke? –djevojka je osjetila Jurinu reakciju na psića.

 – Ma kakvi, did obožava pse, zar ne, dide? Imao je did psa Šaru, Zelova i kako se još onaj zvao? – pitao je unuk Jure.

 – Brnjo! – nastavi did – i nikad mi nisu u kuću provirili. Ne bi ja mučio žiivinu, prije bi čovika. Zna se di je ćuki misto, prikućom. A, eto, sad se sve pošundralo pa pas posto k’o kućno čeljade. A kad gazdi šune, samo ga izbaci iz kuće, pa od napušćeni pasa i mačaka po gradovima ne moš ostat. Ne znam ja ko tu voli životinje?

Djevojka Ella je, čuvši didovu priču, povrijeđena izašla pred kuću, što je did iskoristio da unuku spraši u oči.

 – A i ti Jure, kakvo je vodanje cura po kućom ako se nećeš ženit. A ova i nije za te. Nema „ vijar duše“, odnio bi je bolji vitar. Pa kamiče kad govori. A s ćukom bi za stol da se ja nisam ispričio.

 – Smiri se, Jure! – šaptala je Mara – nije cura kriva, taki je to svit.

 – Moja kuća, moja pravila, Mare! Ko oće nek poštiva, ko neće ne mora. I ja se poćutim kad dođem u Zagreb, „ ko baja“.

Unuk Jure bi se najrađe dobro nasmijao, ali nešto mu je govorilo da i did ima pravo.

Napetu atmosferu prekinuo je Ellin piskutavi glas izvana.

 – Jurkec, ponesi vrećicu za Stelinu kakicu!

 – Ajde, Jurkec, kupi kakicu! – did je bio porugljiv.

 – Neka ćukice u odniku, prostrla sam mu staru deketinu – Mara je spašaala situaciju – a ti Jure zovi curu u kuću pa večerajte.

Jure je s vrećicom u ruci gledao dida očekujući njegovo dopuštenje. Znao je on  da did ima meko srce, pa su ga njegovi komentari više zabavljali, nego vrijeđali.

 – Ajde, ajde, poslušaj babu. Ma, dobro je da si doveo curu, kakve si pameti, mogo si dovest kakvog pajdu – za cure.