Svagdi pođi – kući dođi

Božićno vrijeme u duvanjskom kraju odiše posebnim ugođajem kad se rijeke Duvnjaka sliju u rodni kraj iz „bilog svita“. Duvanjska brda ih kao raširene ruke primaju u zagrljaj. Ta ljubav između čovjeka i kraja je obostrana i daje puninu osjećaju pripadnosti, onu dimenziju koju ničim ne možeš nadomjestiti do udisajem zraka s Ljubuše, Liba ili Midene i pogledom niz Duvanjsko polje. A domaća „besida“ i susret s dragim „svitom“ je ono „nešto“ što nam svima treba, a ne može se kupiti.

U iščekivanju svojih najmilijih Mara i Jure su kratili vrijeme u društvu susjeda i kumova Anđe i Manje.

 – Nisam svu noć oka sklopila od brige, – započela je Mara.

 – Tako ti je i vamo, – prihvati Anđa, – dalečina je to, mislim se kako će s dicom u putu, nejaki su, a mali Marijan nesmiran – pljunuti did Manje.

 – Zamantat će im, – Manje će ponosno, – njem je tisan Prater, ali zna dite da mora mirovat, dica su ti veleznanija od velikih.

 – Tako su izabrali, more se ono i vamo lipo živit, a eto, naši vole u svit pa nek im je Bog u pomoći, – Mara je govoreći pogledala kroz prozor.

 – Ma nije ti Njemačka sad daleko ko prije? – utješno će Jure, – teste dobre, a auta brza pa ti Mien dođe ko na pola puta. Evo, vako ko do Dervente, recimo.

Nije Jure bez razloga spomenuo Derventu, tamo mu se udala sestra Ruža, a svi znaju da se nije „počastila“. Tuđi svit, tuđi običaju pa često zove i žali za svojim krajem.

 – Ko joj je kriv, – Jure bi brojio u sebi, – nije nikad dala sebi kazat. Mogla je ona i u Njemačkoj nać našeg momka, ali bila uvik vitrina.

Dok je Jure u mislima sažalijevao sestru, Manje se potaknut njegovom izjavom, oglasio u svom stilu pa zapjevao:

 – „Udala se mala u Derventu, u Derventu za jednoga blentu“.

Pjesma im svima izmami osmijeh na lice, ali Anđa brzo „okrene vodu na svoj mlin“.

 – Ti Manje sve okrićeš na šalu, a ja trnem od brige za dicom, – pa zaključi, – a di će se ćaća izmišat s materom.

 – Jakuće, – ljutnu se Manje.

 – Čudna je Anđe i ta tvoja ljubav za sinovim i nevistom, a „čim na oči –čim za oči“. Ja u tom ne prigonim, znam da je dici lipše prez nas, a kad i’ se zaželim na „interento“ i probacim koju pa se mislim – baš dobro. I sa zetom se ispričam, a ne tribam donosit pršut.

 – Samo ti miluj „karlovačku“ pa ćeš basat još više, – opomenu ga Anđa vrteći glavom.

 – Privrni ploču, kume! – umiješa se Jure i okrenu priču u drugom smjeru.

 – Ja sam samo jedan Božić dočeko u tuđini i zareko sam se da se to neće nikad ponoviti. Zavrno sam se u bolnici pa me se nije ni pitalo, a kako je to jadno i žalosno, to se ne mere kazat.

 – Znam, Jure, i mene je to gonilo jedne godine. Bio sam na bolovanju pa se moro javit na Ivanjdan, a Božića koda nije ni bilo.Sićo sam se tamo u baraci naši običaja i zamišljo. E, sad su krenuli od Maćine kuće, pa zamislim da sam i ja sa svojom grupom i da pivam onu svoju pismu što bi joj se dica i žene smijali „Oj Božiću i ti si baraba, ode moja pečenica džaba“.

 – Meni je se drago sitit našeg Frane, – umiješa se Anđa, – većinom je nosio ugasite karirane košulje, a na Božić bila košulja, ko snig i crni čojeni trofrtaljac što su mu ćeri poslale iz Australije.On bi u našoj kući, kako smo bili svoji, zapivo svoju pismu „Pod onom, pod onom gorom zelenom“. Nekako isanu bude toplo oko srca da bi ti se suze svrnule.

 – Lipi su naši običaji, – nastavi Mara, – uć u svačiju kuću i čestitat Božić ričima „Na dobro vam došo Božić i sveto Porođenje Isusovo“, a ukućani odgovaraju „I s tobom, Bog dao, zajedno“. Pravo ti srce zaigra od miline.

Manje se još jednom oglasi veselim stihovima „Iđe Božić, iđu sveti dani – oćemo li pivat ko i lani“. Trudio se Manje svojom pjesmom razveseliti malo društvo i oživjeti lijepe uspomene. Donekle mu je to i polazilo za rukom. Zbilja je, ipak, nametnula svima osjećaj težine koji je teško zanemariti. Potisnuti ga može jedino božićna radost i susret s dragim osobama te spoznaja da oni koji žive u suglasju s Bogom i svoju bol mogu nositi s osmijehom na licu.

Zasvitlucalo je

Virkala je Mara na prozor više puta očekujući Jurin povratak iz crkve i pitajući se nije li pomalo kriva što mu je spomenula alat i cerade pa iznova razmišljala naglas:

– Ma, nek´ sam mu i rekla. Muški se stavljaju pametniji, a sve im se triba naputit. A i dužni smo jedni druge opominjat na dobro. Ostarilo se „došle vile k očima“, triba pazit na svoju dušu. Ja bi sve ono iz garaže dala svitu kom triba kad mi ne koristimo, ali Jure ne da ni opelit. Uvik ponavlja onu svoju: „Ovo su moji trudi, lako je dilit tuđe“, i štaš?

– Mare, pomozider mi se izut! – Jurin glas na vratima prekinu Marin monolog. Osjeti Mara po glasu da nije ljut i sama osjeti olakšanje.

– Evo me, odma ću, sidi ti tu, ja ću ti odvezat šnjure. – Mara je bila jako susretljiva i brižna.

– Ko je govorio misu? Mora da je fra Ante dok si došo malo ranije.

– Je, ja ga baš volim što ne odulji. A rekne sve šta triba, svaka mu je na mistu.

– A, ispovidi li se ti? – Mara je jedva dočekala upitati.

– Jesam, prije mise.

– I, kako prođe? – nestrpljivo će Mara.

– Kako će proći? Ja pričam – pratar sluša i kad spomenu cerade i alat on se k´o malo nasmija, a onda mi reče odrišito: „Krađa je krađa“. Bi mi malo i ator na njega, ispado lopov, a zna da nisam.

– Nek´ si ti reko. – s olakšanjem će Mara.

– Eto, reko i nek´ ti je volja na mistu. Samo da ti nije palo na pamet povirivat na tavan. Ko zna šta gori ima. Ne spominji do Uskrsa.

– Nu, a na tavanu jelka, tribat će je snit i nakitit dok dica nisu došla. Nek svitluca.

– Meni je zasvitlucalo kad me je fra Ante odrišio. A ti se Mare ne veri po listvom, moreš se sorit pa di si onda prispila. Ne puntaj nikud od šporeta.

– Meni baš lipo kad svitluca po voćkom i po balkonim, a i neviste to vole. Ne bi udilo nakitit prikuću. Zovnut ću ja malog Božu da razbaca one lampice, jedva će on dočekat. Nek se sjaji.

– Ne znam šta je u tom svitlucanju. Nešto je se vele zamračilo u čoviku dok mu triba tolika lažna svitlost. A ja, eto, nisam za to. Meni je lipo unit slamu u kuću, opasat šenicu trobojnicom, unosit badnjake i zajedno pivat božićnu pismu, pristavit kupus i meso da kuća zameruši. To su naši običaji i to se ne smi utrnut.

– Svejedno je lipo i ovo što mladi svit uredi, k´o u raju, veselo i šareno.

– Ne mere tvoj kraj od tebe, samo nek´ je šareno i sjajno! Džaba ti je. Triba, bona, čuvat svoje običaje, pametan svit drži do svoga. Šta će nama kineski čandrljini kad imamo svoje hrvacke nakite, ali duša letat i kupovat besposlicu, eto ti.

– E, tribat će kupit štogod dici za materice, to je naš običaj.

– Kupit ću ja dici šta god triba, samo im je „priteklo priko zubi“ pa se ničem ne vesele. Što li ti u naše vrime kad bi cilo selo obletili za orašak, šaku lišnjaka, kocku šećera ili suvu smokvu i prid svakom kućom zapivali: „Hvaljen Isus gazdarice, čestitam vam materice“, nikad više nakog veselja.

– Ajde, ajde, ne bi se ja vraćala u ono vrime, ježurine me prođu od one bijede, a to što smo bili sritni to je druga pisma, nismo znali za bolje, a dobro Boga molili. Pa evo u nas je sad baš lipo, narod i moli i druži se i ima osićaj za potribne. A srića je u čistu srcu i mirnoj savisti.

– Evo ti Mare iđu curice da i´ učiš onu svoju pivanju. – najavi Jure dolazak djevojčica iz susjedstva, a srce mu zaigra od radosti kad Mara započe pjesmu: „Iđe Božić iđu moje brige, ´ko će sada u pratarske knjige!“.

Jurina ispovid

Nedjelje u došašću imaju neku posebnu ljepotu. Najavljuju drage susrete i unose toplinu u ljudsku svakodnevicu.

Te nedjelje je Jure ustao ranije. Obukao „misno“ odijelo i osjećao se baš dobro. Možda i zbog odluke što ju je donio noću dok mu se nije dalo spavati.

Došao je do Mare koja je odlagala vatru i nekako svečano izjavio:

 – Ja bi´ se danas ispovidio. Brzo će Božić, a kad je lip dan da ne čekam do druge nedilje. More „zarupit“, javljaju nevrime.

Gledao je Maru kako se jedva ustaje iz klečećeg položaja držeći se za leđa pa pomalo sjetno nadodao:

 – A ne bi´ još u staru čeljad? – Mara je pogledom odobravala Jurinu izjavu, ali joj se iz grudi oteo duboki uzdah.

 – Odo ja danas. – odlučno će Jure.

 – Noćas sam napravio „iventuru“ u glavi. Eto, i godina je na izmaku, triba izmirit redovinu, platit misu za svoje pokojne, štogod u „kruv svetog Ante“ za sirotinju, pa da sam miran.

Mara je bila sretna zbog Jurine nakane.

 – Ajde, Jure, dok još moreš vozit, otiđi. Ja ću ti otvorit garažu i namazat cipale.

–De. – reče Jure zadovoljno, ali brzo mu lice poprimi neki čudan izraz pa se obrati Mari blago opominjujućim tonom.

 – Nemoj samo da te štogod natenta da me na grij navedeš. Da se to tebi.

 – Di bi? Ja sam se baš obeselila toj tvojoj odluci. Kokad me sunce ogrija.

Brzo je Mara otišla do garaže, širom otvorila vrata, upočila ih betonskim blokovima. Onda obišla oko auta i zavirila ispod njega pa zaključila da je široko na obe strane.

Odjednom joj pogled zastane na policama punim alata što je ga Jure donio iz Njemačke. Pomisli kako je prava „šćeta“ što se ništa ne koristi. Potom se zagleda u nekoliko uredno složenih cerada i neočekivana misao joj dođe u glavu.

Znala je ona da se Juri ne će svidjeti ono što će mu reći, ali ona mora i gotovo.

Ušla je u kuću i pomalo oprezno reče Juri:

 – Jesi li ti ikad kazivo pratru za onaj alat i cerade u garaži? Znaš da i´ nisi kupio?

 – Koda mi je se kazivalo? – Jure uzrujano skide kapu s glave i udari se njom po koljenu.

 – Nikad me prije to nisi pitala, već uvik govorila da nema boljeg kućanika od mene.

 – Jesam, Jure, priznam. Ali „provuci ti to pratru kroz uši“. Što bi nosio na duši kad ima ispovid?

 – O, Bože, strpi me da ne sagrišim! – ponavljao je Jure.

 – Šta ona meni naprti? A taman zbrojio „krupnu“ i „sitnu“ i onu Janjinu kokoš što sam je neote ubio. I eto ti nje s ceradom i željezarijom, – pa zaključi opravdavajući se:

 – Koda je to za „Olcnu“ bila šćeta?!

Mara ga je htjela smiriti, ali nije odustajala u svom naumu.

 – Svakako ti to privali priko usta pa da si miran. Bog će oprostit, a pratar neće nikom kazat.

Otišao je Jure vidno uzrujan, a Mara je gledala za njim dok nije izišao iz vidokruga. Jedva je čekala kad će se vratiti da čuje kako će proći ispovijed. Ohrabrivala je samu sebe govoreći:

 – Šta ću mu ja. Malo sam ga uzbunila, a uzbuni i on mene, samo ja ne nosim uju. Nije to kršćanski. Borim se sa sobom da ne postupim kako mi šune već kako triba, kako Bog zapovida. Ne dam vragu na volju.

Nastavit će se.